Crnogorci ne mogu po radne vize u Nemačku
18. decembar 2017.
Nemačka nije promenila zakon koji reguliše uslove za dobijanje radnih viza za državljane zemalja koje nisu članice Evropske unije, pa samim tim Crnogorci ne mogu da traže radne vize u Nemačkoj, jasno su poručili iz ambasade ove države u Crnoj Gori. To jedino mogu da urade u ambasadi u Podgorici, kao i do sada.
DW je nedavno objavio neproverenu informaciju da je došlo do promene zakona, koji će omogućiti državljanima Crne Gore da odu u Nemačku, samostalno potraže poslodavca i tamo traže i dobiju radnu vizu, ako ispune uslove. To je, međutim, nemačka ambasada demantovala.
„Informacije da od 1.1.2018. na snagu treba da stupi novi zakon koji omogućava da se državljani zemalja koje nisu članice Evropske unije u državama Evropske unije zapošljavaju pod istim uslovima kao EU-državljani nisu tačne. Molimo da se na internet stranici Ambasade SR Nemačke informišete o uslovima i predviđenom vremenskom periodu čekanja za izdavanje radnih viza“, navedeno je na sajtu ambasade u Podgorici.
Preko 600 Crnogoraca tražilo azil ove godine
Dok određeni broj Crnogoraca pokušava da ode u Nemačku preko radne vize, većina traži azil. Prema podacima nemačke Federalne agencije za migracije i raseljena lica, od januara do oktobra 2017. godine 608 osoba iz Crne Gore je tražilo azil u Nemačkoj. Masovno iseljavanje bilo je najveće 2015. godine, od kada je spas u Nemačkoj potražilo blizu 6.000 ljudi. Reč je pretežno o Bošnjacima sa severa zemlje, koji u Nemačkoj traže azil. Manje od dva odsto njih je dobilo neku vrstu zaštite, dok je ostatak morao da se vrati kući.
- pročitajte još: Kultura dobrodošlice iza bodljikave žice
Među njima je i Enes Falja iz Rožaja, koji je sredinom 2015. godine sa ženom i petoro dece krenuo preko granice, jer je ostao bez posla (naslovna fotografija). Organizovani prevoz do prihvatnog centra u Nemačkoj tada je već bio razrađen. „Stigli smo nakon 24 sata putovanja. Kada smo se prijavili u prihvatni centar u Braunšvajgu, na ulazu sam imao utisak da sam ušao u Rožaje ili Bijelo Polje. Ogroman broj naših sugrađana koje poznajem dugo, svi su nas tamo dočekali“, priseća se Rožajac.
U Braunšvajgu je dobio smeštaj u kolektivnom šatoru. Tu, na sreću, nije proveo puno vremena. Uskoro su ga sa porodicom preselili u veliku sobu, da bi najviše vremena proveo u selu nadomak Ulcena. Tamo je dobio dvospratnu nameštenu kuću na korišćenje, uz novčanu pomoć koju je trošio na hranu.
„Nemam nikakvih pritužbi, sve je bilo kako treba“, navodi Enes i prepričava reakciju nemačkih komšija: „Prva dva-tri dana niko nije ostao iz tog sela da nas nije obišao, jer smo im bili interesantni po tome što imamo puno dece. Kod njih, za mesec dana skoro da nismo imali priliku da čujemo dečiji glas, uglavnom se radilo o starcima.“
Građani brinu o državi, a ne ona o njima
Razloga za napuštanje Crne Gore očigledno ima i previše. Samo statistika dalje dovoljno povoda - na severu Crne Gore u ovom trenutku bez posla je 23.443 ljudi, što je čak 4.184 više nego prošle godine u isto vreme, podaci su nacionalnog Zavoda za zapošljavanje. U Ministarstvu rada i socijalnog staranja su u nam u telefonskom razgovoru pojasnili da ova tema nije njihova nadležnost i ponudili podatke o socijalnoj pomoći. U Crnoj Gori blizu 26.000 ljudi prima socijalnu pomoć, od toga skoro 12.000 živi na severu zemlje.
- pročitajte još: „Ne trošiti pare na lažne tražioce azila“
Na pitanja o problemu masovnog iseljavanja nije odgovorio ni predsednik opštine Rožaje Ejupa Nurković. U njegovom gradu bez posla je 3.817 ljudi, čak 1.258 više nego u isto vreme prošle godine. Socijalnu pomoć prima preko 3.000 osoba. Interesovalo nas je šta opština i on lično preduzimaju kako bi zadržali sugrađane, ali odgovor nije stigao.
Iako svestan situacije koja ga čeka kući, Enes je nakon 3 meseca odlučio da se samovoljno vrati u Rožaje. Posmatrajući šta se dešava sa njegovim zemljacima, shvatio je da neće dobiti azil i posao u Nemačkoj. Otkriva nam da je jedan od razloga za povratak bila i „nemačka demokratija“.
„Mi smo navikli da deca budu poslušna, a to tamo Nemačkoj to ne važi. Nego suprotno - da roditelji moraju biti poslušni deci. Iskreno da vam kažem, i to je bio jedan od uzroka da se vratimo“, priznaje Enes uz osmeh.
Po dolasku, imao je sreće da dobije stari posao nazad. Decu je upisao u školu i sada nema osećaj da je ikada odlazio. Kaže da se verovatno nikada više ne bi upustio u ovakav poduhvat.
„Niko tamo nije bio srećan. Niko ne napušta domovinu bez velikog razloga, a to su uglavnom problemi političke ili ekonomske prirode. Kada smo bili tamo, učili smo nemački jezik. Na prvom času smo imali lekciju da je država obavezna da brine o svakom građaninu. Tako je u Nemačkoj. Nažalost, ovde mi moramo da se brinemo o državi“, zaključuje Enes.