Cilj Berlin: i stranci su kao domaći

Novinarka Dojče velea Lili Harman lično se uverila koliko Berlin može da bude netolerantan i istovremeno privlačan. Evo kako je opisala svoje doživljaje:

Prošlog leta morala sam u Krojcberg. Velika belo-zelena vozila policije i snažni policajci blokirali su stranu ulice po kojoj sam hodala. Nadaleko je sve bilo neobično mirno. Takva scena u Berlinu nije retkost. Skoro svakog vikenda nailazim ili na neke demonstracije ili na veliku kolonu policijskih vozila sa službenicima, koji vreme ubijaju jedući turski doner-kebab. Da bi u takvim situacijama prošla dalje, službenicima sam ponekad morala da pokazujem svoju novinarsku legitimaciju.

Tokom dana sam saznala da je tolika koncentracija policajaca u vezi sa premeštanjem jednog izbegličkog centra iz škole Gerhard-Hauptman. Ta škola i okolne ulice bili su osam dana pod opsadom policajaca, demonstranata i novinara. Spekulisalo se da je to bio najskuplji angažman policije u istoriji Berlina.

Naradnih meseci, izbeglice su bili smeštene u hotele, a zatim su ostali bez krova nad glavom. Prema ocenama pojedinih stručnjaka njihovi zahtevi za dobijanjem azila odbijeni su bez odgovorajuće procedure, zbog čega su se azilanti osećali obespravljenima. Navodno da nije bio ispoštovan ni dogovor koji su postigli sa gradskim vlastima. Odmah zatim, stotine građana Berlina tim ljudima je ponudilio smeštaj u svojim domovima – ali to ne može biti dugoročno rešenje.

Srce za druge

Stanovnici Berlina hrabro se zalažu za manjine i obespravljene – kao i za svoja uverenja. Upravo to je i razlog zašto mi je taj grad toliko privlačan.

Snaga i tvrdoglavost pripadaju suštinu ovog grada. Iz potpunog haosa ovde nastaje duh prijateljstva. Otpor je često raspršen u različitim subkulturama i političkim grupacijama, ali ta vrsta društvenog angažmana i sličnih akcija stvaraju osećaj jedinstva u gradu.

Pre svega u delovima grada Krojcberg ili Nojkeln često se mogu videti parole “Dobrodošle izbeglice” ili “Kome pripada grad?” – koje su ispisane na zgradama ili na lecima u barovima i kafićima. Berlin je postao poznat kao mesto tolerancije i otvorenosti – to je barem moj utisak. Zato ovde rado dolaze ljudi iz čitavog sveta, nadajući se da će tu pronaći svoj novi dom i istomišljenike.

Prostor za toleranciju

Moja prijateljica Leva, poreklom iz Letonije pre šest godina se iz Londona preselila u Berlin. Slično kao i ja, London je napustila zbog visokih troškova stanovanja, u kombinaciji sa slabim izgledima za zapošljavanje i sve manje mogućnosti za kreativan napredak. Pre Berlina, London je bio internacionalno omiljen – što je za posledicu imalo da je sve više stanovnika tog grada bilo primorano da zbog rastućih cena napusti centar grada i odlazi na periferuju ili čak u druge gradove.

Prijateljica mi je pričala zašto je odlučila da dođe upravo u Berlin. Ona je lezbejka i zbog toga život u Letoniji za nju nije bio alternativa. Zbog predrasuda, tamo bi joj teško bilo da bude u vezi ili da stvori porodicu. Situacija se u Letoniji postepeno menja, pa će možda u budućnosti i tamo živeti.

Kada je tražila stan, Leva je nastojala da pronađe mesto gde će se dobro osećati i na kraju se uselila u stan u kome je živelo nekoliko LGBT-žena. Za nju je najvažnije da su njene stanarke tolerantne.

To što je Levi blisko je politički levičarko orijentisana berlinska scena, kao i tolerantnost tog grada prema LGBT-zajednici. Ono što joj se takođe sviđa je to da je politički angažman deo berlinske svakodnevice. Ona je ponosna što joj je Berlin postao novi dom.

Druga strana medalje

I pored sve te tolerantnosti postoji i netolerancija. Tokom prve dve sedmice boravka u Berlinu nailazila sam i na natpise: “Velika Britanije napolje! Španija napolje! Italija napolje!” – u stvari se mislilo na EU. To me je rastužilo i po prvi put sam pomislila da možda ni ja ovde nisam dobrodošla kao što sam najpre mislila.

I u Berlinu se, tu i tamo, mogu čuti poruke protiv stranaca. Tipično za berlinski mentalitet je da takvo negativno raspoloženje nastoji da se ukloni praktičnim rešenjem problema. Nedavno sam srela Lusi, koja radi za gradsku platformu za integraciju „Daj nešto nazad Berlinu“ (GSBTB). Tamo se ljudi motivišu da svoje sposobnosti stave na raspolaganje za dobrobit lokalne zajednice. O radu GSBTB razgovrali smo u jednom kafiću u Nojkelnu, pijckajući čaj od đumbira.

Lusi mi je objasnila da je ta platforma nastala kako bi smirila rastuće napetosti između starosedeoca i novih stanovnika Berlina. Često se kao razlog za te napetosti navodi dolazak velikog broja mladih ljudi, koji nastoje da se etabliraju na sve popularnijoj kraetivnoj sceni u gradu. Natpisi kakve sam prvih dana videla u Berlinu i drugi poput „Turisti napolje!“ i „Hipsteri nisu dobrodošli“ počeli su da niču u gradu.

Da li svi osećaju isto?

Sa Lusi razgovoram o globalnim migrantima, koji bi mogli da se podele u tri grupe: profesionalci, umetnici i studenti. Mnogi od globolanih migranata su obrazovani, fleksibilni i u potrazi za novim mogućnostima. Te grupe raspolažu sa ogromnim potencijalom, talentom, a često i sa spremnošću da učine nešto za zajednicu – i upravo to doprinosi tome da se čovek na određenom mestu oseća kao kod kuće.

Pridružiti se

Za novopridošlice bi mogao da bude problem da stupe u kontakt sa starim stanovnicima Berlina i sa onima koji govore nemački. Tu GSBTB vidi svoj zadatak.

Preko svoje internet stranice GSBTB nudi mnoštvo zajedničkih akcija za stare i nove stanovnike Berlina, kao što je recimo poseta starijim stanovnicima Nojkelna, čuvanje dece posle škole ili kuvanje u centrima za beskućnike. Izbeglicama se pomaže sa časovima nemačkog i engleskog jezika, muzičkim programom i drugim aktivnostima.

Nakon svoje najmlađe prošlosti Berlin nikada više neće biti pasivan grad. U ovom gradu postoji osećaj lične odgovornosti i volje za akciju, što brzo pređe i na nove stanovnike. Berlin je mesto sa velikim kreativnim, političkim i liberalnim potencijalom koji se sve više razvija.