Budućnost je bela i slana
13. decembar 2018.
Bolivijska budućnost je bela. I slana. Nalazi se ispod ogromnog, isušenog jezera Salar de Ujuni površine 10.000 kvadratnih kilometara velikog. Inženjer Huan Montenegro kucka po slanoj kori. I kaže: „Ovde počinje industrijska epoha naše zemlje.“ Pritom misli na sirovinu za koju se u međuvremenu interesuju preduzeća iz celog sveta. Litijum. Tu ispod površine leži možda i do deset miliona tona tog materijala. To su najveće rezerve na svetu.
Litijum, alkalni metal, glavni je sastojak ćelija u baterijama. Bez njega neće biti moguća budućnost u kojoj će (verovatno) pokretačka snaga biti električna energija. Bez litijuma nema mobilnih telefona, odnosno njihovih litijum-jonskih baterija, nema električnih bicikala i naravno nema ni elektro-automobila. Mihael Šmit iz Nemačke agencije za sirovine procenjuje da će globalna potražnja za litijumom u 2025. godini da iznosi 111.000 tona. Pre tri godine potražnja je bila 33.000 tona.
Zlato, srebro… litijum?
Bolivijskoj levičarskoj vladi predsednika Eva Moralesa nije promaklo to na kakvom bogatstvu leži ta siromašna zemlja u Andima. Oko 16.000 američkih dolara – toliko trenutno vredi tona litijuma. Cena raste već godinama. Investitori iz Kine, SAD i Rusije čekaju u redu. Ali Bolivija je zatvorila vrata. „Mi ne želimo drugi Potosi“, kaže Huan Montenegro, koga je Morales imenovao za šefa državnog litijumskog koncerna YLB.
Potosi je jedan stari rudarski grad, udaljen oko tri sata vožnje autom od slane pustinje. Vekovima su Španci u Potosiju vadili srebro. Toliko da Bolivijci danas kažu da se s tim srebrom mogao izgraditi most od Evrope do Južne Amerike. Milioni ljudi su stradali radeći u rudniku. I danas deca u napuštenim oknima traže ostatke srebra. U centru Potosija posetioce jedne foto-izložbe mole za donacije za pomoć toj deci.
Potosi se ne smije ponoviti
Ta priča u Ujuniju ne sme da se ponovi. Onaj ko želi da eksploatiše litijum, moraće da se pridržava uslova koje postavi Bolivija: radna mesta i novostvorena vrednost moraju nastati na licu mesta. „Nećemo da postanemo samo isporučioci sirovine“, kaže Montenegro. Cilj glasi: baterije „Made in Bolivia“.
A do toga je ipak još dugačak put. Koliko dalek – to pokazuje i oprema naučnika iz La Paza – baterije koje su provizorno povezane lepljivom trakom.
Hladan je i suv letnji dan u Ujuniju. Državni koncern slavi svoj prvi rođendan. Svira vojni orkestar svira, đaci plešu u tradicionalnim nošnjama, gradonačelnik hvali perspektivu koja se otvara zahvaljujući litijumu.
Velika investicija iz Njemačke
Razloga za slavlje itekako ima. Očekuje se investicija vredna milijarde – i to iz Nemačke. Firma koja se bavi razvijanjem projekata „ACI sistemi“ iz Baden-Virtemberga i stručnjaci za kalijum iz firme „K-UTEC“ iz Tiringije dobili su posao. Oni će realizovati mega-projekat. Nemačko-bolivijsko mešovito preduzeće trebalo bi da u Salaru eksploatiše litijum u industrijskim razmerima. Govori se o 25.000 tona litijumovog karbonata – godišnje. Trebalo bi da bude investirano 1,2 milijardi evra. U sredu (12.12.) je savezni nemački ministar privrede Peter Altmajer, zajedno sa bolivijskim ministrom spoljnih poslova i ministrom energetike nemačke pokrajine Berlin, označio zvanični početak realizacije projekta.
Za sada se u slanoj pustinji nalazi samo pilot-postrojenje. Put do njega vodi preko mestašca Kolčani. Nakon što iza sebe ostavimo i poslednju kuću, ispred nas je beskonačna belina. Nakon jednosatne vožnje, nailazimo na nekoliko buldožera. „Ovde gradimo bazen u koji će se pumpati voda iz utrobe Zemlje“, objašnjava Montenegro. Uz druge materije, u procesu eksploatacije taloži se i litijum-sulfat. On se zatim prerađuje u litijum-karbonat, a to je sirovina za baterije.
Dobra plata
Ispred male fabrike ulaz kontroliše vojska. A unutra je radnik Horhe Macijas. Kaže da od litijuma može dobro da se živi. Mesečno zarađuje oko 600 evra. U Boliviji je to relativno mnogo. Nakon tri nedelje rada na montaži nedostaju mu žena i deca. Ali Macijas je uveren: „Konačno mi Bolivijci koristimo bogatstva naše zemlje.“
Volfgang Šmuc, direktor „ACI sistema“, sličnog je mišljenja: „Ovo ovde je projekat ravnopravnih partnera. Za naš angažman u Boliviji odlučujuće je bilo poverenje Bolivijaca. Oni očekuju ozbiljan i održiv razvoj Salara. Upravo tražimo stručnjake u Nemačkoj koji bi na nekoliko meseci došli u Boliviju“, kaže Šmuc. Južnoamerikancima, dodaje, na području tehnike proizvodnje baterija nedostaje znanje.
Skup transport do luke
Ali još jedna stvar se isprečila na putu Bolivije u industrijsko doba. Ta zemlja nema pristup moru. Robu za izvoz mora da transportuje preko Anda do čileanske luke Antofagasta. A za korišćenje luke, Čile zahteva plaćanje visokih poreza. To će sigurno da poskupi bolivijske baterije. U oktobru je Bolivija pretrpela poraz pred jednim međunarodnim sudom – Bolivijci su tužili susede zbog tih dažbina.
Pa ipak, nade u Ujuniju su ogromne. Do sada su u taj region nešto malo novca donosili samo turisti s rančevima na leđima. Slana pustinja omiljena je kulisa za fotografije koje se postavljaju na Instagram. Ali takvi turisti ostaju samo po nekoliko dana. „Seljacima u regionu kao izvor prihoda preostaje samo uzgoj lama“, kaže gradonačelnica Karmen Gutijerez. Litijum će, nada se ona, konačno da im donese blagostanje. I to takvo blagostanje koje neće moći da im oduzme nikakva kolonijalna sila.