Budućnosti je potrebno sećanje
21. avgust 2018.
Stigli smo na „najjezivije mesto na svetu.“ Tako je Hajko Mas, ministar spoljnih poslova Nemačke, po dolasku u Aušvic opisao taj koncentracioni logor. Na kapiji na kojoj stoji ciničan natpis „Rad oslobađa“ (Arbeit macht frei), pozdravio ga je jedan preživeli 92-godišnji bivši logoraš. Marjan Turski, koji u Poljskoj važi za moralnu instancu, još uvek svedoči o strahotama Aušvica. Rado će, kako je rekao, tokom ove posete da prati nemačkog ministra zbog njegove lične motivacije koju posebno ceni. Jer, sam Mas je jednom izjavio da je „postao političar zbog Aušvica“.
U Aušvicu je sistematski ubijeno više od milion ljudi. Pre svega su to bili evropski Jevreji. Marjan Turski je, kako kaže, imao sreće. Stojeći na rampi u Birkenauu, priča političaru Socijaldemokratske partije Nemačke (SPD) o ključnim momentima i scenama koje ga i danas prate: kako su nacisti odvajali one koji su „vredni života“ i one koji to nisu. Kasnije je Turski nemačkom ministru dao za pravo – da onaj ko dođe u Aušvic ne dobije odgovore već samo još više pitanja.
„Pakao na zemlji – to je nemačka tvorevina zvana Aušvic“, napisao je ministar spoljnih poslova u knjizi utisaka. I još: „Potrebno nam je ovo mesto jer naša odgovornost je beskrajna“.
Posebno putovanje
Prvi nemački političar je to mesto je posetio 1977. Bio je to tadašnji kancelar Helmut Šmit. „Ovo je mesto koje nalaže da se ćuti. Ali mislim da jedan nemački kancelar na njemu ne sme da ćuti“, rekao je tada Šmit. Govorio je o nemačkoj krivici i odgovornosti za milione ubijenih tokom Drugog svetskog rata i šta bi to trebalo da znači budućim generacijama. Šmitove reči i danas utiču na nemačku politiku. Kada Hajko Mas danas kao predstavnik posleratne generacije govori o nemačkoj odgovornosti, ne može se videti da njegove i Šmitove reči dele decenije.
Nemački političari ne putuju često u koncentracioni logor Aušvic, i to nikada nije rutina. Nakon Šmita, logor je posetio kancelar Helmut Kol. Nemački predsednici bili su tamo na nekoliko okruglih godišnjica. Tako je Roman Hercog bio u Aušvicu povodom 50 godina od oslobađanja, deset godina kasnije Horst Keler, a na 70. godišnjicu oslobađanja logor smrti posetio je i Joahim Gauk.
Mas je izuzetak. Došao je bez posebnog povoda, više zapravo iz ličnih pobuda. O tome je nakon posete razgovarao s mladima. Jedna devojka je, nakon posete izložbi, rekla da se „iza svakog dela krije jedna drama – to je veoma dirljivo.“. Hajko Mas je sedeo u sredini sale i više je bio raspoložen da sluša, slično kao i tokom obilaska logora s Marjanom Turskim. Kada je pak bio upitan o utiscima, rekao je: „Teško mi je. Suočavam se sa sumnjom u Boga i nepoverenjem prema ljudima“. Potom je slušao kako jedna mlada Nemica govori o učesnicima projekta koji se organizuje za mlade: najveći broj njih je između 16 i 18 godina starosti i „često se stiče utisak da se ta tema u školi istina obrađuje, ali nedostaje lično iskustvo i poseta autentičnom mestu“. U susretu sa svedocima vremena „oni osete zašto se uopšte treba angažovati na kulturi sećanja“.
U pogledu narastajućeg antisemitizma i rasizma u Nemačkoj nedavno se došlo na ideju da bi poseta koncentracionim logorima za učenike trebalo da bude obavezna. Ali nemački ministar Mas je tokom konferencije za novinare sa svojim poljskim kolegom Kaputovičem, tu ideju odbacio. „Veoma sam za to da Aušvic posećuje što više ljudi, ali to mora da bude lična odluka svakog pojedinca“, rekao je nemački ministar spoljnih poslova. „Onaj ko zatvori oči pred ovim što se ovde dogodilo, rizikuje da se prošlost ponovi! Budućnosti je potrebno sećanje“, napisao je Hajko Mas u knjizi utisaka u Centru za susrete mladih.