Brza vožnja i ministar „za zdrav razum“
22. januar 2019.
Za vreme velike naftne krize 1973. godine, nemačka vlada (kancelara Vilija Branta, SPD) je u cilju štednje važnog goriva uvela zabranu vožnje nedeljom i uvela generalno ograničenje brzine na auto-putevima od 100 km/h. To ograničenje je trebalo da važi dok se naftna kriza ne prevaziđe.
Tadašnji ministar saobraćaja, socijaldemokrata Lauric Lauricen, hteo je, međutim, da zadrži ograničenje brzine. „Radi se o ljudskim životima“, govorio je – godinu dana pre uvođenja ograničenja u Nemačkoj je u saobraćajnim udesima poginulo 20.000 ljudi. A za vreme ograničenje brzine broj udesa se drastično smanjio. Sa Lauricenovim predlogom se složio i kancelar Vili Brant.
Oba političara su bila na strani gubitnika. Najveći evropski automobilski klub ADAC ih je optužio da zloupotrebljavaju naftnu krizu. U februaru 1974. taj uticajni klub je počeo veliku kampanju uz više od milion odštampanih nalepnica sa natpisom: „Slobodna vožnja za slobodne građane“.
Ograničenje brzine je ukinuto već u martu 1974.
Slogan sa nalepnica ADAC deluje i danas kao filozofsko-sociološka potka jurcanja „levom trakom“ u moćnim automobilima koji služe kao rekviziti „slobode“.
„Sloboda“ i činjenice
Veliki automobilski klub je potrefio tanku žicu građana jedne fanatično motorizovane zemlje. Građana za koje je automobili druga koža, zaštitni oklop, pokretna ispostava dnevne sobe. Onaj ko u to zadre postaje neprijatelj.
I tako su svi kasniji pokušaji da se na auto-putevima ograniči brzina neslavno propali.
Da li će sada biti drukčije? Pred početak godišnje Konferencije stručnjaka za saobraćajno pravo, neki od govornika su već najavili da će uputiti zahtev za uvođenje ograničenja brzine na auto-putevima od 130 km/h. Taj zahtev je ovaj put dobio specifičnu težinu jer su mu se pridružili i visoki funkcioneri sindikata policije.
„Ako nećemo da se pomirimo sa činjenicom da svake godine 3.200 ljudi gine u saobraćajnim udesima, moramo nešto preduzeti“, rekao je zamenik predsednika sindikata policija Mihael Mertens, i dodao: „tu bi važnu ulogu imalo ograničenje brzine“.
Zahtevu se pridružila i Nemačka organizacija za zaštitu životne sredine DUH, koja traži ograničenje od 120 km/h, a na putevima prvog reda od 80 km/h (trenutno važi 100 km/h), pre svega da bi se smanjila emisija ugljen-dioksida.
Ministrov koš za otpatke
Tako je ponovo izbila javna debata o ovom problemu. Ministar saobraćaja Andreas Šojer (CSU) je gotov s gađenjem odbacio takve predloge, rekavši lakonski da se oni „kose sa zdravim razumom“.
Predlog je, uz nešto probraniji rečnik i vidno nastojanje da pokaže diferenciran stav, no u suštini ipak glatko, odbio i ADAC, baš kao i – gle čuda – i Savez nemačke automobilske industrije (VDA).
Ovaj poslednji faktor spada u najvažnije, mada ga u javnoj debati malo ko uzima pod lupu. Moćni automobilski brendovi žive od snage svojih modela. Snage koja može da se demonstrira u svakom trenutku.
U medijima je, kao i u svim sličnim prilikama, zavladalo nepregledno sučeljavanje mišljenja u kojima se mešaju emotivni i racionalni argumenti, statistike, lična iskustva, interesi političara i lobista. No, mediji od takvih diskusija žive. Ali, ne treba zaboraviti da predlog koji se, eto, ponovo našao na dnevnom redu hiljada različitih foruma, nije stigao ni do donje fioke radnog stola ministra saobraćaja Šojera, već je završio direktno – u košu.