Bregzit i riba: Olakšanje sa francuske strane Lamanša
1. januar 2021.
Kristof Lomel je ribar više od tri decenije. Gotovo svakodnevno sa svojim sinom isplovljava iz ribarskog mesta Bulonj sur Mer na obali Lamanša. Poslednje četiri godine, otkako su Britanci odlučili da napuste EU, za ovog francuskog ribara ble su muka i neizvesnost.
Veliko je bilo pitanje da li će zadržati svoj posao i da li će njegov sin jednog dana samostalno nastaviti porodičnu tradiciju. „Nama je zaista laknulo kada smo čuli da je postignut dogovor. Jer na posletku ovde se radi o 70 odsto našeg ulova. U slučaju tvrdog Bregzita, preko 70 odsto ribara ovde bi izgubilo posao“, kaže Lomel.
Rukom nam pokazuje malu luku u kojoj je vezano tridesetak ribarskih brodica. Svi oni mahom prodaju svoju ribu direktno u luci.
S druge strane luke se istovaruju veći ribarski brodovi s pogonima za preradu ribe. Ovaj istovar se odvozi dalje, uglavnom u Pariz i odatle u čitav svet. Mali ribari na kanalu su strahovali da bi, oterani iz britanskih voda, i ribari iz drugih zemalja EU mogli da dođu da love u francuske vode. „To bi nas uništilo“, kaže Lomel.
To je sprečeno dogovorom Londona i Brisela. Sada je postignut dogovor da u sledećih pet i po godina francuski ribari i dalje smeju da bacaju mreže u britanskim vodama. Nakon toga će se kvote ulova postupno smanjiti za 25 odsto.
„To će naravno uticati na naš posao, ali s tim moramo da živimo“, kaže francuski ribar za DW. U druge vode on i njegove kolege ne mogu da plove. „Kanal je vrlo uzak: za 30 minuta ste već u britanskim vodama“, kaže Lomel.
Britanski ribari besni
Poznate stene od krede pored britanskog Dovera na drugom kraju kanala su vidljive kada je vreme bistro. Tamo je među ribarima raspoloženje nešto drugačije. Nema nimalo oduševljenja onim što je premijer Boris Džonson postigao u pregovorima. „Džonson nas je prodao“, rekao je Džon Nikols, predsednik ribarskog udruženja u Ramsgejtu za agenciju AFP.
On se, zajedno sa kolegama, još od referenduma o Bregzitu bori da Velika Britanija ponovo uspostavi punu kontrolu nad teritorijalnim vodama – i ulovom ribe. Na kraju je ipak prevagnula činjenica da ribarstvo za britansku ekonomiju nije dovoljno krupna stavka kako bi ugrozila čitav sporazum.
Francuzi opet opušteni
„Mi zapravo nikada nismo imali probleme s engleskim ribarima. Oni su ribari kao i mi i uvek smo sarađivali. Mislim da oni imaju više problema s sopstvenim vlastima. Kad sa Bregztom nešto ne štima, to znači da evropski političari nisu radili kako treba i to je loše i za nas i za britanske ribare“, kaže s druge strane kanala francuski ribar Lomel.
U luci u Bulonj sur Meru pristaju i britanske brodice i Englezi ovde prodaju ulov. Gotovo 70 odsto ulova iz britanskih voda završava na tržištu EU. Trenutno nikom nije jasno kako će ova direktna prodaja teći u novoj godini. Na pitanje kako dalje, jedan od britanskih ribara samo sleže ramenima.
Na obali su poređane male ribarnice u kojima se prodaje riba bez obzira na to s koje je barke došla. Žinet sa svojom porodicom drži jednu od ovih malih trgovina. I ona je uverena da će već nekako ići dalje. „Riba će stizati jer ljudi traže ribu“, kaže prodavačica. Mnoštvo ljudi u pristaništu joj daje za pravo. Uprkos pandemijskim ograničenjima, ovde je vrlo živahno: mušterije kontrolišu robu, čavrljaju i kupuju.
Kako dalje?
Bulonj sur Mer je sa 40.000 stanovnika najveća ribarska luka Francuske. No još od devedesetih pada važnost ove privredne grane. U gradu je sve više nezaposlenih, a sever Francuske ionako privredno stoji lošije. Dodatni udarac za ribarstvo zbog tvrdog Bregzita bi sa sobom doneo još veće probleme.
Zato je i gradonačelnik Frederik Kuvilije zadovoljan postignutim sporazumom. No on smatra da je na brzinu isposlovan sporazum doneo i mnoga pitanja. „Za ribare je to za sada dobro rešenje. Ali šta je s ulovnim kvotama? Do sada je EU regulisala ovo pitanje, ali kako će to funkcionisati u sledećih pet godina?“
Zapravo su francuski ribari od predsednika Emanuela Makrona tražili da obrani status kvo koji je vladao poslednjih godina. Ali i Makron je, kao i britanski premijer Džonson, bio prisiljen na kompromise. Na kraju niko nije hteo da budući odnosi Evrope i Velike Britanije propadnu zbog ribe.