Božić, korona i gubitak fizičke bliskosti
25. decembar 2020.
Kada oko 2,3 milijarde hrišćana širom sveta slavi Božić, oni se prisećaju rođenja jednog čoveka. Apstraktan, nedokučiv (možda sa zato toliko često predstavlja kao starija, seda osoba) Bog pre više od 2000 godina je kao dete došao na svet – ili kako je poetično rečeno u Jovanovom jevanđelju: "I reč postade telo i nastani se među nama.” Dakle jedno posebno rođenje. Mesto događaja – štala, bila je sve samo ne prikladna za Boga, ali to je deo logike priče koja se brzo pamti.
I božićni praznici 2020. su posebni i za mnoge neprikladni. Ne samo zato što zbog korona pandemije ne možemo da budemo sa onima koje volimo ili što zbog lokdauna nismo mogli da kupimo poklone. Praznik slavimo dok uz aktuelno iskustvo, koje je suprotno ovaploćenju koje Jovan opisuje u Novom testamentu. To je duboko, uznemirujuće iskustvo udaljavanja od telesnog ili gubitka kontrole, koje samo delimično može da se opiše rečima "socijalna distanca”.
Usamljen čovek pred kompjuterom
Sa jedne strane imamo gubitak „društvenog tela". Ako pogledamo neki video snimak iz vremena pre korone na kojem su ljudi jedni pored drugih ili se grle, intuitivno reagujemo šokirano. „Šta oni rade to? Pa to ne ide!" Da bi se onda samo trenutak kasnije setili da je ove godine izgubljeno nešto što smo godinama doživljavali kao normalno i u čemu smo uživali.
Zajednička telesna iskustva
Zajednička telesna iskustva kao što su odlazak na stadion ili koncert, barem za sada su moguća samo kroz sećanja – bliskost sa drugim ljudima trenutno važi za potencijalnu pretnju i na to se, potpuno opravdano, gleda sa rezervom.
Svakodnevni odlasci na posao zamenila je usamljenost rada od kuće. Bez obzira da li je reč o sastanku ili kratkom ćaskanju na hodniku, suživot sa drugima se izgubio u virtuelnom prostoru video konferencija. Kod njih je međutim u prvom planu efikasnost, a ne zajedništvo. I pritom se gubi mnogo od kumunikacije, jer nema ništa od gestikulacije i mimike, ako se glave koleginica i kolega jedva vide u malim prozorčićima.
Digitalno umrežavanje je posao iz kancelarije prebacilo za kuhinjski sto – ili bilo gde drugde gde imamo laptop-računar i WLAN. Rad nije više vezan za određeno mesto i tako za mnoge – pre svega za samce – postaje vanvremenski, bez početka i kraja. Nov, izolovan poslovni svet tako kao posledicu ima udaljavanje od fizičkog kontakta. To što osećamo više nije bliskost sa koleginicima i kolegama, već su pre bolovi u leđima.
Napaćeno telo na odeljenju intenzivne nege
I nakon posla je razmena samo virtuelna. Umesto video konferencija, na red onda dolaze Fejsbuk, Instagram, Votsap i drugi. Nekako se uklapa u sliku da su najpopularnije aplikacije za komunikaciju okupljene pod jednim korporativnim krovom. Emocionalne reakcije se banalizuju, poput podignutog palca ili srca, ili se lome u nekontrolisanim objavama mržnje. Tokom pandemije, socijalni prostor se znatno promenio: gde su nestali ljudi koji su pevali sa terasa i aplaudirali krajnje opterećenom bolničkom osoblju.
A tu je i telo koje ispašta zbog pandemije. Slika osobe bez svesti koja leži na odeljenju intenzivne nege sa cevčicom u plućima, boreći se da preživi, odavno je postala svojevrsna ikona. I postoji bespomoćno telo koje ne može da izbegne viruse jer se nalazi u siromašnim četvrtima, masovnom smeštaju i izbegličkim kampovima. Ili ono koje umire u samoći.
Bez obzira da li smo hrišćanski vernici ili ne: božićna priča nam upravo tokom pandemije jasno stavlja do znanja da smo telesna bića kojima su od rođenja pa nadalje potrebni pažnja i naklonost. Ili kako se filozofkinja Džutit Batler izrazila: „Život nadmašuje osobu, pojedinca, u oblicima međusobne zavisnosti, što bismo svi morali da prihvatimo, iako ta situacija u ovom trenutku može da deluje preteće."