Džon Berkov je pravi vragolan. Jeste se ponekad upuštao u beskrajne rasprave, ali je bio više od predsedavajućeg parlamenta koji samo vodi sednice i ograničava uvrede. Sa je sebe u oproštajnoj izjavi nazvao „zaštitnikom skromnih poslanika“, koji nije dopuštao da alfa-mužjaci iz vlade gaze prava parlamentaraca. Donji dom britanskog parlamenta mora mu biti zahvalan. Ali, čak i kod pohvala „spikeru“ i njegovom načinu vođenja parlamenta pokazuje se koliko je nepremostiv postao jaz u britanskoj politici.
Dok su opozicija i umereni torijevci toplim rečima govorili o Džonu Berkovu koji krajem oktobra napušta tu funkciju, ostali torijevci su prema njemu iskazivali prezir. Oni smatraju da je taj predsednik bio pristrasan u korist opozicije. A on se pre svega zauzimao za prava poslanika u odnosu na opasnu i nadmoćnu vladu.
Napad na parlamentarizam
Desni konzervativci želeli su da mu se osvete i da napuste tradiciju po kojoj se predsedniku parlamenta u njegovom izbornom okrugu ne suprotstavlja protivkandidat. Džon Berkov je svojim povlačenjem preduhitrio demontažu koju mu je spremala njegova sopstvena stranka. Borba za uticaj između vlade i parlamenta u međuvremenu je postala toliko ogorčena da su pristalice Borisa Džonsona spremne da bezobzirno prekrše i poslednje običaje ophođenja u časnom Domu kako bi premijeru trasirali put za njegov Bregzit.
„Mi slabimo parlament sami sebi nanoseći štetu“, poručio je predsednik poslanicima prije nego što su krenuli na petonedeljnu pauzu koju im je nametnuo premijer. Ali onaj kojeg se to upozorenje najviše tiče, u svojoj oholosti prvi se gluv. Boris Džonson bi radije da vlada bez napornog mešanja parlamenta, a po uzoru na jake muškarce u Turskoj, Rusiji ili drugde.
Propagandni pohod protiv poslanika
„Izdajice volje naroda“ – to piše na protestni plakatima koji već nedeljama vise u Vestminsteru. Taj perfidni izbor reči potiče iz desničarskih medija koji, u saradnji sa predsednikom vlade, građane uveravaju da je parlament beskorisna brbljaonica gde se samo besmisleno troši vreme umesto da se sprovede volja naroda o brzom i što je moguće tvrđem Bregzitu. Omalovažavanje poslanika, koje nazivaju slabićima, maloumnicima i ljudima sklonim oklevanju, u međuvremenu spada u uobičajeni rečnik Borisa Džonsona.
On na taj način napada same temelje parlamentarne demokratije. Narodni poslanici nisu samo obični izvršioci volje većine u svojim izbornim okruzima. Oni imaju obavezu da služe građanima i opštem dobru kako najbolje znaju i prema sopstvenoj savesti. Čak i kad bi u Notingemu većina glasala za to da svi skoče iz aviona, zadatak njihovog poslanika bio bi da objasni građanima da u avionu nema padobrana. A ako bi oni i dalje insistirali na tome da skoče, njegov zadatak bi bio da ih u tome spreči.
To su poslanici u Donjem domu hteli u poslednjem trenutku da spreče novim zakonom protiv tvrdog Bregzita. Sigurno je da su mnogi od njih i sami potcenili težinu napuštanja Evropske unije kad su pre više od dve godine glasali za Bregzit. U međuvremenu se taj naum pokazao kao težak politički otrov koji britansku politiku razara iznutra. A zbog njihovih nastojanja da spreče ekonomski i politički pad u provaliju, poslanike izvrgavaju ruglu. Uvrede, ali i pretnje smrću na društvenim mrežama postale su svakodnevica.
Domovina demokratije sama se demontira
Velika Britanija je uvek bila ponosna na starost svojih institucija, svoje tradicije i delimično neobična pravila. Domovina nepokolebljive demokratije – to je bio deo britanskog imidža, deo njihovog političkog ugleda u inostranstvu. Ali, od početka krize oko Bregzita Britanci su najpre izgubili dobar glas po kome se oni rukovode razumom i pragmatični su. Sad se komšije zgražavaju nad tim kako vlada u Londonu parališe sopstvene demokratske institucije, šteti njihovom ugledu i otežava njihovo funkcionisanje.
Poslanici u Donjem domu sad moraju na prisilni odmor i ne mogu ništa da urade do nekoliko dana pre datuma Bregzita. Oni su učinili sve kao bi Borisu Džonsonu vezali ruke. Nije sigurno da će novi zakon protiv neorganiziranog Bregzita biti dovoljno jak da zaustavi premijera. Parlament je pre svega nemoćan protiv toga da bude stavljen u zapećak. Idućih sedmica premijer u Londonu može da radi šta hoće, jer demokratskog nadzora nema. A upravo to je, kod ovog premijera koji je na razaračkom pohodu, opasno stanje.