Boris Džonson, premijer Velike Britanije, propao je zbog Borisa Džonsona. Razlog za pad populističkog, konzervativnog političara nije poraz na izborima, niti opozicija, već njegov karakter.
Na kraju, nakon niza skandala i tri godine na premijerskoj funkciji, on važi za nekog ko laže, zataškava i poriče očigledno. Njegov kabinet i njegova stranka zaključili su da je neko ko je na početku mandata bio velika nada, zapravo samo sramota.
Boris Džonson svakako ima politički talenat i bio je u stanju da osvoji vlast i pridobije ljude. Na kraju se zapleo u haotičnoj mreži laži, neispunjenih obećanja i zaljubljenosti u sebe.
U tu sliku se sada uklapa njegova namera da verovatno još mesecima ostane kao premijer u Dauning stritu, kao neka „hroma patka“, sve dok konzervativci na redovnom partijskom zasedanju ne izaberu novog predsednika ili predsednicu.
Boris Džonson sebe smatra nezamenjivim, grčevito se drži vlasti i ne vidi zašto mora da ode, kao i da je sam odgovoran za to. Podnoseći ostavku, krivicu je pripisao „mentalitetu krda“ u svojoj stranci.
Sa tom pogrešnom procenom tragično podseća na svog populističkog uzora Donalda Trampa. Poput Trampa, ni Džonson ne želi da shvati da je njegovo vreme prošlo. Poput Trampa, i Džonsonu je očigledno svejedno kakvu štetu političkom sistemu zemlje donosi njegov haotični odlazak.
Boris Džonson je održao obećanje iz 2019. godine i omogućio Bregzit, odnosno izlazak Ujedinjenog Kraljevstva iz Evropske unije. To što nije uspela njegova nesrećna, ali odgovorna prethodnica Tereza Mej, pošlo je za rukom živopisnom Džonsonu.
Potpisao je sporazum o izlasku iz EU, znajući da neće moći ili neće želeti da ga ispoštuje. Time je stvorena virtuelna robna i carinska granica između Velike Britanije i Severne Irske, koja i dalje ostaje deo unutrašnjeg tržišta EU. Nešto što je zapravo neprihvatljivo za zagovornike Bregzita, koji su dozvolili da ih zaslepi fleksibilni populista.
Ipak, Džonson je konzervativcima doneo sjajnu pobedu na parlamentarnim izborima.
Od tada je sve krenulo nizbrdo. Džonson je ovog proleća na svoju ruku hteo da raskine ugovor sa EU i da to prikrije sa nekoliko lakonskih šala. To se međutim sada neće desiti, jer prelazna vlada u Londonu to više nije u stanju da uradi.
U EU postoji izvesno olakšanje, pa čak i veselje, što je Džonson prošlost. Međutim, prerano je nadati se da će naslednica ili naslednik poštovati sporazum o Bregzitu.
Boris Džonson je svoju zemlju nestabilno vodio kroz pandemiju. Na početku je nije ozbiljno shvatao, a potom mu je pošlo za rukom da organizuje uspešnu kampanju vakcinacije, pre nego ostatak Evrope.
Nije se pridržavao restriktivnih mera, već je organizovao žurke u rezidenciji, što ga je na kraju politički slomilo.
Novu premijerku ili premijera čeka suočavanje sa visokom inflacijom, padom spoljne trgovine nakon Bregzita, napetom geopolitičkom situacijom nakon ruskog napada na Ukrajinu, svetskom krizom gladi i prestankom upotrebe fosilnih goriva.
Kada je reč o spoljnoj politici, Britanija će nakon Džonsonovog odlaska mesecima biti paralizovana. Sledi faza neizvesnosti, do dolaska nove vlade. To nije od velike pomoći, s obzirom na višestruke krize i hitnu potrebu za međunarodnom saradnjom.
Džonson je priznao da sadašnjost izgleda mračno, ali ipak vidi „svetlu budućnost“ za novu vladu.
On ne krije da mu je čuveni premijer Vinston Čerčil bio uzor. Ponekad je čak imitirao njegov hod i pokrete. Ali to nije dovoljno. Za razliku od Čerčila, Džonson nije imao čvrste principe, duboka uverenja i dovoljno savesti.
Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.