Borba za sirovine budućnosti: blago u jednoj državi

Mnogi od tih retkih materijala su ne tako davno bili samo kuriozitet u hemijskim laboratorijama: neki se presijavaju u nijansama ljubičastog, crvenog i srebrnog, neki izgledaju kao nekakav prljavi kamenčić, a jedan metal se topi na temperaturi vašeg dlana. I svi ti materijali, kao što su kobalt, germanijum ili galijum imaju dve zajedničke osobine: u prirodi su izuzetno retki, a bez njih su uređaji budućnosti nezamislivi, od mobilnih telefona i električnih automobila, pa do solarnih panela.

Evropska unija sastavila je spisak od 30 sirovina za koje trenutno nema alternative, a koje su od presudne važnosti za tehnologije budućnosti, dakle od računara i robota, pa do bespilotnih letelica i vojnog sektora. U poređenju s čelikom, cementom ili naftom, čija potrošnja se meri u milionima tona, tih materijala je potrebno samo par hiljada tona godišnje. Ali sve veći problem je to što njih nudi samo šačica država sveta.

Kina – pa dugo, dugo niko

Najvažniji izvori tih sirovina nalaze se u nekoliko regiona: na severu Južnoafričke Republike može se naći platina i vanadijum, Demokratska Republika Kongo je glavni izvor kobalta, a u pustinji Nevade u SAD ima berilijuma. Ali Kina je jedina zemlja koja ima pristup do čak dve trećine od tih 30 retkih materijala, uključujući i antimon, barit i druge.

Takav neravnomeran raspored tih materijala po našoj planeti odražava se i na svetsko tržište: Kina je najveći i najvažniji izvoznik većine tih sirovina, daleko ispred SAD ili Rusije. Pritom je ta dominacija samo delom posledica toga da su nalazišta u Kini, a mnogo više je to rezultat sistematskih napora Pekinga da postane monopolista za ključne sirovine.

„Kina strateški razvija tehnologiju eksploatacije i procesuiranja, a danas je glavno tržište Berza metala u Šangaju, a ne u Londonu“, kaže Hans Ginter Hilpert, šef odeljenja za Aziju berlinske Fondacije nauka i politika (SWP). „Još je Deng Sjaoping rekao: ’Srednji istok ima naftu, ali Kina ima retke metale’. A to je bio tek početak.“

Ne samo eksploatacija, već i prerada

Još 1987. je taj nekadašnji lider Kine počeo da podstiče dominaciju svoje zemlje kada je reč o tim sirovinama, i to ne samo u njihovom vađenju iz zemlje, već i u preradi. Tako se i destilacija i taljenje takvih metala pre svega radi u Kini: „Ona je razvila tehnologiju jedinstvenu u svetu“, kaže Hilpert. „Čak i ako se nađu neka alternativna nalazišta, većina prerade obavlja se u Kini pa se tek onda to nudi na svetskom tržištu.“

Isto tako, ako nečega u Kini nema, ona ta zemlja ulaže sve napore da preuzme eksploataciju u nekoj drugoj zemlji. Tako kineske firme organizuju vađenje kobalta u DR Kongu ili platine u Južnoafričkoj Republici. Isto se radi i s materijalima kojih ima u izobilju, kao što su fluorit ili silicijum koji je neophodan za solarne panele.

Nemački stručnjak za Aziju Hilpert dodaje da takvoj kineskoj politici u velikoj meri idu na ruku i nedovoljni propisi, bilo da je reč o propisima za zaštitu živone sredine ili o propisima za bezbednost na radu i o pristojnim nadnicama. A koriste se i protekcionističke mere kako bi kineska preduzeća zadržala vodeću ulogu. „Na kraju su Kinezi svojim povoljnim cenama uspeli da unište svu konkurenciju na tržištu“, kaže Hilpert.

To se doslovno vidi u statistici, jer deset najvećih izvoznika na svetu nakon Kine pokriva 35 odsto ponude, a sama Kina čak 45 procenata.

„Problem“ rata i ljudskih prava

Monopol Kine nije jedina opasnost za snabdevanje u budućnosti: mnoge te sirovine dolaze iz zemalja Azije ili Afrike u kojim već godinama besne ratovi, vlada korupcija ili im je na čelu neki diktator. Kobalt je odličan primer: gotovo 60 osto tog metala dolazi iz DR Konga. On se smatra i „konfliktnim mineralom“, jer upravo njegova eksploatacija i prodaja tamošnjim milicijama donosi novac za oružje i za nove sukobe.

Nije mnogo bolje ni sa još desetak drugih retkih sirovina koje dolaze iz zemalja praktično bez pravne sigurnosti i gde caruje korupcija. Zato nisu sigurne isporuke antimona, bizmuta, galijuma, germanijuma i drugih retkih metala koji stižu iz Tadžikistana, Laosa, ali i iz Rusije pa i iz same Kine. Iz Rusije i Kine stižu i magnezijum, niobijum, fosfor ili volfram, a tu su jedine alternative Kazahstan ili Vijetnam.

Takođe, za razliku od kineskih, kompanije sa Zapada koje se time bave povremeno se suočavaju s pozivima na bojkot, a kritikuju ih i humanitarne organizacije, onda kada je njihovo poslovanje povezano s brutalnom eksploatacijom radnika ili uništavanjem okoline. Tako je 2019. švajcarska rudarska kompanija Glencore objavila da će zatvoriti svoj rudnik Mutanda na jugu DR Konga. Svoju odluku je obrazložila većim dažbinama i troškovima eksploatacije, padu cene kobalta, ali i zbog protesta što na taj način podržava nastavak rata i ubijanja u toj afričkoj zemlji. Ipak, trebalo bi dodati da i dan-danas, dve godine kasnije, taj rudnik još nije zatvoren. Iz švajcarske firme saopštavaju da se rudnik samo „održava“.

Imamo li to i mi?

Kako bi za ebe obezbedila te materijale budućnosti, Evropska unija razvija i novu strategiju. S jedne strane je reč o pravnim koracima u slučaju da izvoz bude ograničen ili čak zabranjen. Tako je već 2012. EU, zajedno sa SAD i Japanom, podigla tužbu protiv Kine pred Svetskom trgovinskom organizacijom (STO) zbog njenih izvoznih kvota za te retke sirovine. I Kina je tu morala da popusti. Sličnu žalbu pred STO Evropska unija podigla i protiv Indonezije, gde je formirano radna grupa koja bi trebalo da reši tamošnje restrikcije.

Ali Evropska unija čini i druge korake. Nekada se smatralo da nafte ima u izobilju samo na Bliskom istoku, pa se ta sirovina nije ni tražila na drugim mestima sve dok nije bilo velike potrebe za njom. Zato je Europska komisija pozvala sve svoje članice da potraže moguća nalazišta na njihovim teritorijima „koja bi mogla da budu operativna do 2025“, kako je rekao jedan predstavnik Evropske komisije.

Zadatak Evropskog saveza za sirovine, mreže koja se uglavnom sastoji od rudarskih kompanija, jeste da se i finansijski pomogne u proširenju postojećih kapaciteta ili pronalaženje novih nalazišta kako bi se „povećala nezavisnost EU u lancu snabdevanja sirovina neophodnih za većinu industrijskih ekosistema EU, kao što su obnovljiva energija, odbrana i istraživanje svemira“.

Još jedan mogući izvor mogla bi da bude i reciklaža takvih sirovina – iako je upitno da li bi to zaista moglo značajnije da poveća nezavisnost EU od tih sirovina.

Ovaj tekst je prvi deo DW-serijala o sirovinama budućnosti. Drugi i treći deo objavićemo u subotu 24. i nedelju 25. aprila.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.