Boljević: Imaćemo glazuru koja će da liči na pravosuđe
26. januar 2019.
U oštroj polemici između politike i struke, Srbija trenutno menja Ustav i Krivični zakonik. Amandmani na Ustav stigli su do četvrte verzije, i dalje bez saglasnosti o tome da li izmene zaista garantuju depolitizaciju pravosuđa, što je bio jedan od glavnih razloga za promenu tog dokumenta. Izmene Krivičnog zakonika, s druge strane, za sada su poznate samo iz najava predsednika Srbije Aleksandra Vučića: kazne za sva krivična dela će biti drastično pooštrene, a ubicama dece i silovateljima sledi doživotni zatvor, bez mogućnosti pomilovanja. Na kritike stručne javnosti, vlast odgovara sudijama – da su korumpirani i neefikasni.
DW: Zna li struka nešto više o najavljenim izmenama Krivičnog zakonika od onoga što smo mogli da čujemo na konferenciji za medije?
Dragana Boljević: I mi saznajemo iz medija. Ako radna grupa, koja je kažu formirana 31. decembra, do sada nije radila, onda je pitanje koji će biti njen zadatak – a javnost bi to trebalo da zna – da li samo da najavljene mere pretoči u zakonski tekst ili da analizira celishodnost i opravdanost tih mera i predloži možda i različito od najavljenog. Ako bude samo pretočila najavljene mere u zakon, nisam sigurna da će one dati očekivani rezulat.
Zašto? Šta je sporno u predloženim merama?
Mere su predložene bez analize stručnjaka, prvenstveno penologa, čak i one za koje nema pouzdanih dokaza da su ostvarile očekivane rezultate, ali i one koje mogu biti u sukobu sa međunarodnim obavezama naše države. Polazi se od toga da je kaznena politika preblaga, iako sudija u svakom konkretnom slučaju sa konkretnim okolnostima i konkretnim izvršiocima procenjuje koji su sve faktori koji utiču na izricanje duže ili kraće kazne. Tu se ne postavlja pitanje da li je kazna blaga, nego da li je odgovarajuća. Takvu analizu je u našem pravnom sistemu ranije sprovodio Vrhovni sud, ali ne skorije, koliko mi je poznato.
Već su 2009. i 2013. godine propisane strožije kazne zatvora za veći broj krivična dela, povećan minimum kazne koja se može izreći, isključena mogućnost ublažavanja kazne za pojedina krivična dela – otmica, silovanje, obljuba nad nemoćnim licem, obljuba nad detetom, iznuda, nedozvoljen prelaz državne granice, krijumčarenje ljudima i trgovina ljudima. Na primer, zatvor od tri godine je najmanja kazna za trgovinu drogom - učiniocu krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga. Ipak, kako smo čuli, efekta nije bilo. Znači ako je to već dva puta urađeno a izostao je očekivani efekat, onda treba razmisliti o tome šta stvarno treba uraditi. U tehničkom smislu, stručnjaci treba da urade analizu, imajući u vidu i podatke iz ostalih država, pa posle država da donese odluku.
Odluka o doživotnoj kazni je, čini se, doneta pod pritiskom javnosti. Može li se građanima prepustiti da odlučuju o tako složenom pitanju?
Nije sporno pravo države da ona svojom zakonodavnom politikom propisuje da li će biti ili neće biti doživotne, pa čak i smrtne kazne, niti pravo građana da podnose takve inicijative. Ja posebno mogu da razumem gospodina Jurića koji je ostao bez deteta. Međutim, o tome reč moraju da daju stručnjaci. Osim toga, ako je država već preuzela neke obaveze na sebe, ona tih obaveza mora da se drži ili će da trpi posledice. Istina je da od 47 država članica Saveta Evrope, postoji njih svega devet koje nemaju kaznu doživotnog zatvora. Za sud u Strazburu je bitno da sa stanovišta ljudskih prava koja se štite Evropskom konvencijom postoji mogućnost da se posle izvesnog vremena preispita da li je ta kazna zatvora uticala na osuđenika i da li bi njega možda trebalo pustiti na uslovni otpust. Ukoliko nema tog „prava na nadu", i to za svako krivično delo bez izuzetka, onda bi se kazna doživotnog zatvora svodila na torturu osuđenika.
Tema je bila i trajanje postupka. Predsednik Vučić se nadovezao na već kontinuirane kritike funkcionera na račun sudija da su „žuti", korumpirani i lenji, i najavio oročavanje trajanja postupka za pojedina dela na godinu dana. Je li to uopšte izvodljivo u praksi?
Svi političari to svako malo rade. Ne sporim da postoje i subjektivne okolnosti koje stoje na strani sudija – da ne organizuju dobro posao, da u nekim predmetima oklevaju, ali postoji niz objektivnih okolnosti na koje sudije ne utiču, a koje produžavaju suđenje. Recimo, u odeljenju beogradskog višeg suda za organizovani kriminal postoje samo četiri sudnice i sudija ne može da sudi onoliko često koliko bi trebalo. Na trajanje utiče i složenost i struktura predmeta, pravila krivičnog postupka koja sama po sebi iziskuju određeno vreme za preduzimanje procesnih radnji, postupanje drugih organa, obaveze sudija u drugim predmetima, čak i bolest učesnika u postupku. Zamislite situaciju kakva je bila u aferi „Indeks" na početku sa 88 okrivljenih i sa 88 ili koliko god branilaca. Sud u Smederevu nema toliko veliku prostoriju u koju može da stane toliko ljudi. Dovoljno je da se razboli samo jedan branilac ili okrivljeni i da se pretres odloži.
Ali čak i ako nema ovakvih situacija, može da se desi da predmet prosto nije zreo za presuđenje. Recimo, 2014. su predsednici sudova naložili svim sudijama da do 15. novembra te godine završe sve predmete u krivičnoj materiji starije od pet godina i u građanskoj materiji starije od deset godina. Do mene je jednom došla žalba u predmetu starom 13 godina, koji je 12 godina bio u prekidu zbog smrti stranke. Kad je taj predmet nastavljen, on je već bio star, iako je suštinski tek bio „krenuo", nije bio izveden niz dokaza. Sudija, da bi završila predmet do 15. novembra, pročitala je samo pisane dokaze u spisima, odbila sve ostale dokaze i zaključila raspravu. I onda se žalilac zapitao šta će biti ako i drugostepeni sudija bude tako odlučivala, jer to znači da se neće rešavati spor, nego će se rešiti predmet.
Paralelno sa ovim izmenama, odvijaju se i izmene Ustava. Jesu li prvobitni predlozi koje ste kritikovali sada promenjeni?
Oni su popravljani u odnosu na početnu verziju. Međutim, ako i tu poslednju verziju uporedimo sa sadašnjim ustavnim odredbama, vidimo da su sadašnje odredbe bolje. Ne znam onda koji smo to posao uopšte radili, pogotovo što je u akcionom planu za poglavlje 23 i u nacionalnoj strategiji reforme sudstva bilo predviđeno da se pravosuđe depolitizuje, pa između ostalog i time što Narodna skupština neće kao politički organ uticati na izbor sudija. Prema ovim rešenjima Skupština neće birati sudije na prvi trogodišnji mandat, kao ni predsedike sudova i polovinu članova Visokog saveta sudstva. Međutim, ostalo je da bira preostalu polovinu Saveta, a iznađena su nova rešenja koja će omogućavati politički uticaj na pravosuđe. Koren svega toga je u tome što vladajuća koalicija na drugačiji način razume koncept podele vlasti od onog koji je predviđen Ustavom. Tako smo mnogo puta čuli da je jedino bitno ko je pobedio na izborima,. „Izađite na izbore, pa pobedite", po principu „pobednik uzima sve". Sudska vlast je jedina koja nije politička, ona izvire iz struke, i ograničena je na razne načine, počev od Ustava i zakona koje primenjuje, procesnim pravilima, kontrolom od strane stranaka, javnosti, viših sudova.
Šta mogu da budu posledice još jedne pogrešne reforme? Prethodna nas je, poređenja radi, koštala 2,5 milijardi dinara odštete neizabranim sudijama.
A to je još najmanja šteta, ta u materijalnom smislu. Ne možete ni da zamislite koliko se posle toga srozao naš pravosudni sistem. Ova nova reforma pre svega može da destabilizuje sistem, ali i da ga dalje uruši. Imaćemo glazuru koja će da liči na pravosuđe, to svakako. Jer ako ovi predlozi ostanu, Pravosudna akademija će u stvari biti ta koja će odlučivati ko će biti sudija. A Akademija je institucija koju tek treba jačati, to su još 2014. zaključile dve radne grupe. Za sada je Akademija još uvek pod jakim političkim uticajem koji se reflektuje na profilisanje ljudi koji ulaze u pravosuđe sa uverenjem da je izvršna vlast iznad svih, da treba biti realan i da je sudska nezavisnost utopijska vrednost.
Jedino mišljenje koje je ministarstvo do sada uzimalo u obzir je mišljenje Venecijanske komisije. Šta očekujete da će oni učiniti?
Venecijanska komsija je u junu dala zaista više desetina zamerki i sugestija. Međutim, u oktobru je Sekretarijat Komisije sačinio memorandum u kom se tvrdi da su sve preporuke iz mišljenja ispoštovane. Sekretarijat je tehničko telo i nema ovlašćenja da daje mišljenje da li je nešto usaglašeno sa mišljenjem Komsije ili ne, već se u svakom konkretnom slučaju kada Komisija obavlja određeni posao, određuje izvestilac, a ovom prilikom to nije učinjeno. Komisija je taj memorandum primila k znanju i time dala zeleno svetlo za ono na šta je prethodno ukazala kao loše. Suštinski, naša država se opredelila za minimum standarda, čak ga je u nekim delovima i snizila u odnosu na postojeće stanje. U okviru Saveta Evrope postoji i Konsultativno veće evropskih sudija, čija mišljenja koristi i Venecijanska komisija u svom radu kao standarde, koje je i u maju, a naročito u decembru dalo mišljenje veoma različito od pomenutog Memoranduma.
I šta sa svim tim mišljenjima, „budnim okom" međunarodnih institucija koje „prate" i „zabrinute su", kad se u praksi ne menja ništa?
To nam govori o situaciji da je ovo pitanje izmena Ustava postalo pitanje za jednu vrstu političke nagodbe. Kod nas je sve stavljeno u funkciju rešavanja kosovskog pitanja, koje ima primat i za sve drugo može da se progleda kroz prste. Takav pristup, da se vladavina prava ostavlja po strani, suprotan je principima na kojima počivaju Savet Evrope i Evropska unija. Tu je po mom mišljenju velika odgovornost Evropske unije.
Očekujete li da nešto učine?
Ne očekujem više ništa od Evropske unije što bi u ovom trenutku stvarno moglo da pomogne vladavini prava. Pitanje vladavine prava ne može da se isključi kao ringla, pa da se posle ponovo uključi da malo podgrejemo. U određenom trenutku postoje akteri i okolnosti na koje može da se utiče i ako se taj trenutak propusti, sledeći se može čekati veoma dugo. Jedan od tih promašenih trenutaka je bila 2013. godina. Da su u tom momentu sprovedeni izbori za Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca, da su izabrani oni koji stvarno imaju integritet i poverenje svojih kolega, pokazalo bi se da sudije kada se udruže i kada insistiraju na svojim pravima u stvari mogu i da pobede. Pošto su u ta dva tela ostali ljudi koji su prethodno dokazano pogazili vladavinu prava i u svakom pogledu pali na ispitu, kada nisu vođeni krivični postupci i postupci za njihovo razrešenje sa sudijskih i tužilačkih funkcija, nego su ti isti ljudi ostavljeni da oni donesu novu pravosudnu strategiju, izaberu nove predsednike sudova i donose propise, tog trenutka je poslata poruka sudijama da je važna saradljivost s političarima, a ne integritet, i sudije koje su taman krenule da shvataju da imaju neku moć, samo su usahle i vratile se u apatiju.
Pomoćnik ministra pravde Čedomir Backović tvrdi da je ova reforma upravo to – „provetravanje pravosuđa" i da je vreme za nove ljude?
Ti su argumenti sasvim neutemeljeni i mnogo puta iskorišćeni, posebno u kontaktima sa inostranstvom. Argumenti da su to sudije iz komunističkog režima, a sudija iz komuističkog režima nema, jer su sve sudije reizbarane ili izabrane posle ustava od 1990. godine. Taj argument može da prođe kod stranaca koji ne pokazuju dovoljno pošten odnos prema temi kojom se bave ili čak možda imaju i predrasude.
Ali on argument naslanja na to da građani ne veruju sudijama i da će promene da ih zaštite od ovakvog pravosuđa?
Strukovna udruženja sudija i tužilaca i ostala autentična udruženja koja se bave vladavinom prava su bila izašla iz konsultativnog procesa u oktobru 2017. godine upravo zbog takvog njegovog ponašanja koje je neprihvatljivo a koje je ministarka pravde tolerisala i solidarisala se sa njim. Deluje kao da on lično ima nešto protiv pravosuđa.
Imate li građane na svojoj strani, jer slične kritike o nepoverenju u sudstvo dolaze i sa drugih strana?
Nažalost, prošlo je vreme kad su sudije bile jedna od tri najpoštovanije profesije i svesni smo toga da građani imaju malo poverenja u sudstvo. Istina, poštuju nas više nego političare, ali to i nije neka uteha. Iako ima i sudija koje svojim ponašanjem potkrepljuju takav utisak, sudstvo se nipodaštava planski i sistematski najmanje dvadesetak godina. Što su sudije nezavisnije, to više smetaju političarima i to su napadi na nas jači. Tome i sada svedočimo – napadaju se svi koji otvoreno izražavaju svoje kritičko mišljenje o pravosudnim pojavama i merama. Da ne govorim o sebi, dovoljno je da se vidi kako se napadaju sudija Majić, tužilac Goran Ilić i više drugih kolega iz tužilaštva koji su istovremeno članovi Udruženja tužilaca i Državnog veća tužilaca. Preduzimaju se različite mere koje ugrožavaju slobodu udruživanja i izražavanja.
Radite li nešto po tom pitanju?
Društvo sudija je i nastalo kada se oduprlo ponašanju svojih kolega koji su na nedoličan način pravdali rezultate lokalnih izbora 1996. godine. Ne sme se zaboraviti ni borba protiv pogubnih posledica reizbora 2009, iako je ona bila samo delimično uspešna, jer za to niko nije odgovarao. Ali svaki sudija i sam u svom svakodnevnom radu mora da pokaže integritet. Osim toga, po prvi put se desilo da autentična građanska udruženja stoje rame uz rame sa Društvom sudija i Udruženjem tužilaca. Mi ćemo i dalje principijelno iznositi stručne argumente, jer je to naše najjače oružje.
Ipak, i sami govorite o apatiji, a sudija Miodrag Majić često kritikuje kolege zbog straha. Na šta ste spremni danas da dobijete bitku za amandmane?
Ne mogu se ljudi ohrabriti ako ih previše kritikujemo. Mene su sudije članovi Društva sudija, a njih je oko 1.100, izabrale i ja imam odgovornu funkciju da govorim u ime svih njih, principijelno. Znam kakav efekat moje reči imaju kod mojih kolega i znam kakav bi efekat imale drugačije reči. Iako to sami možda ne bi smeli da kažu, oni podržavaju ono što govorimo i radimo. Nikad se nije desilo da je neko od članova Društva rekao da se ne slaže sa onim što iznosimo u javnost. Što se mene tiče, ja sam odavno odlučila da se ne plašim. Naravno da ne želim da budem ponovo razrešena, ali ne želim ni da se odreknem principa. I Sud u Strazburu je u jednoj presudi rekao da nije samo pravo nego i dužost sudije da se izjasni o merama pravosudne politike koje ugrožavaju nezavisnost sudstva. Znate kako je Meša Selimović rekao: „Boj se ovna, boj se govna, a kad ću živeti?"