Bolje išta nego ništa

Već skoro 13 godina predstavnici skoro 160 zemalja su morali da se muče kako bi dospeli do ovog sporazuma. Tokom tog perioda, posmatrači su ocenili da su ovi pregovori mrtvi. Međutim, sporazum je sada postignut, što se može smatrati malim čudom. Runda u Dohi, koja je inicirana još pre 12 godina, konačno je dostigla multilateralni sporazum o smanjenju trgovinskih barijera.

Kao prvo, cilj procesa je da pomogne integraciju zemalja u razvoju u tokove svetske trgovine. Međutim, tokom dužeg vremena nije bilo nikakvog napretka. Industrijalizovane i zemlje u razvoju su tapkale u mestu, ne pokazujući volju da se sporazum postigne. Ipak, kako je vreme prolazilo, linije između takozvanog trećeg sveta i prvih svetova su se donekle zamaglile.

Indija je dobar primer za to. Ova zemlja je cele nedelje opisivana kao igrač koji sprečava napredak pregovora na Baliju jer kupuje pirinač i zalihe žitarica kako bi se borila protiv gladi u zemlji. Ovo je oblik subvencija koji se protivi regulativama Svetske trgovinske organizacije. Nisu se samo industrijalizovane zemlje bunile protiv toga već se i zemlje poput Tajlanda i Bangladeša plaše da će subvencionisani pirinač možda pronaći put i do njihovih tržišta.

Pogrešan kompromis?

Mogući sporazum je kompromis koji dozvoljava Indiji, zemlji u kojoj je oko 40 odsto dece neuhranjeno, da napravi državne rezerve hrane, uz određena ograničenja. U ovom sporazumu se naglašava da je to izuzetak – drugim zemljama neće biti dozvoljeno da prate primer Indije. Međutim, nevladine organizacije se žale da je ovaj kompromis greška i da predstavlja korak unazad u međunarodnoj borbi protiv gladi i neuhranjenosti. Po njihovom mišljenju, izgleda da je jasno da sloboda trgovine i sigurnost hrane ne idu jedno sa drugim.

Ali, nije sve tako jednostavno. Trebalo bi postaviti pitanje da li bi borba protiv gladi više napredovala bez sporazuma sa Balija? Verovatno ne. Ekonomisti nagoveštavaju da bi sporazum duž linija Dohe mogao da stvori bilion dolara dodatnog prihoda – naročito u zemljama u razvoju, a porast prihoda je najbolje oružje u borbi protiv gladi.

Realni izgledi rasta

Jasno je da mnogi posmatrači vide ovaj potez kao čistu propagandu Zapada: trgovinske prepreke se smanjuju samo zato da bi se zemlje u razvoju zatrpale zapadnim proizvodima. Oni koji dele ovo mišljenje moraju da razumeju da je porast prihoda realan zahvaljujući procesu iz Dohe.

To je iz razloga što se ovde ne radi samo o indijskoj pšenici ili pirinču. Ministri trgovine iz 159 zemalja su na kraju potpisali paket od 10 razdvojenih sporazuma, od poljoprivrednih do finansijskih, od patenata i običaja do pojednostavljivanja birokratije. Ovo u mnogim aspektima može da poveća rast – a takođe i naročito u zemljama u razvoju.

Bez diskriminacije

Važno je da se ne zaboravi sledeće: proces iz Dohe je multilaterani sporazum iz kojeg sve prednosti važe za sve zemlje članice. To je stvar koja je do sada otežavala pregovore, ali je sa druge strane sprečila bilo kakav oblik diskriminacije. Bilateralni i regionalni trgovinski sporazumi koji su nikli u međuvremenu su obično diskriminisali one koji nisu deo sporazuma. A kada industrijalizovana i zemlja u razvoju potpišu bilateralni sporazum, ko može da tvrdi da će taj sporazum biti fer i pravičan?

Mnogi posmatrači možda smatraju da je kompromis sa Indijom loša ideja. Sa druge strane, taj kompromis je omogućio sporazum sa Balija koji će doneti mnoštvo prednosti u mnogim drugim poljima – ne samo za mali broj zemalja kao u regionalnim sporazumima, već za 159 zemalja širom sveta. A to nije samo bolje nego ništa, već je i istorijski uspeh u borbi protiv protekcionizma.

Komentar: Rolf Venkel / nc
Odg. urednik: Nemanja Rujević