Bojkotom na sabotažu?
17. april 2018.
Glasanje na zvonce, debate na ivici incidenta, isključivanje mikrofona… to su skupštinske fore iz muzeja. Već nekoliko meseci se nadmoćna vladajuća većina drži nove taktike – što više amandmana na prve članove prvog zakona koji je na dnevnom redu. Ako su tačke dnevnog reda objedinjene, što je sve češće slučaj, onda je dovoljno tristotinak amandmana da se potroši svih deset sati rasprave koju predviđa Poslovnik.
Metoda je evoluirala od kada je prvi put upotrebljena prošle jeseni. Najpre su vladajući na sopstvene zakone podnosili interpunkcijske amandmane, ubacujući zareze, uzvičnike i tačke gde im mesto nije.
Onda su u decembru obrnuli igricu. Na Predlog Zakona o dopuni Zakona o budžetu za 2017. godinu – dakle za godinu koja je bila na izmaku – podnete su stotine amandmana u kojima su poslanici vladajuće većine, sričući sa papira, tražili da se „izvršenje budžeta za 2017. godinu ostvari tako da u najvećoj mogućoj meri“… bude „u funkciji osnaženja sistema odbrane“, rekao je jedan. „…podrži razvoj privrede“, „…unapredi ravnomerni regionalni razvoj“, „…unapredi finansijsku osnovu za pravosudni sistem“, „…podrži investicije“, dodavali su drugi.
Svi amandmani su odbijeni pošto su uspešno pojeli vreme za raspravu o amandmanima na daleko važniji budžet, za dolazeću 2018. godinu. Usput se naravno ispali i salva pohvala predsedniku Aleksandru Vučiću.
- pročitajte još: Zajednički nastup opozicije – što pre to bolje
Dok su gađanja cipelama i računarskim miševima znala da dospeju do javnosti makar u rubrici „bizarno“, ovo što se sada zbiva toliko je dosadno da izgleda nikoga ne zanima. Dok nastaje ovaj tekst, u ponedeljak u 13:53 sednicu skupštine na zvaničnom Jutjub kanalu prati jedva stotinak gledalaca. Zli jezici bi rekli da su to oni poslanici koji trenutno nisu na radnom mestu. Prenos na drugom programu javnog servisa je recimo prošlog oktobra samo jednom dostigao udeo od 2,4 odsto gledanosti.
„Jedini adekvatan odgovor je moralo biti promptno i složno napuštanje skupštinske sale svih pripadnika opozicije (uz poruku da se u nju neće vraćati dok se ne prekine sa praksom podnošenja fantomskih amandmana)“, piše poslanik Đorđe Vukadinović za nedeljnik Vreme. Tvrdeći da je bilo pojedinačnih predloga u tom pravcu, za odluku, kaže, nije bilo dovoljno „političke snage, volje ni pameti“, a to je „režimu bila jasna poruka da može mirno da nastavi sa svojom besprizornom opstrukcijom“.
Prvi ste počeli
Bolji demokratski običaji kažu da amandmani jesu teren opozicije, te da vlast, posebno kada je nadmoćna, treba da istrpi i opoziciona skretanja sa teme i to što se skupštinski mikrofon koristi za napade na Vladu. Ali reakcija onih naprednjaka koji su voljni da govore za medije je predvidiva: prvi ste počeli.
„To je namera da se doskoči opoziciji koja opstruiše parlament besmislenim predlozima zakona gde čitav dan trošite na utvrđivanje dnevnog reda, potom na desetine hiljada besmislenih amandmana“, kaže Vladimir Đukanović, poslanik SNS. „Njima nije čak ni želja da u opstrukciji iskažu stav nego prosto da prave cirkus. Ali eto, neko se dosetio da bude pametniji od njih.“
„Meni se generalno ne dopada ni jedno ni drugo, ali znate kako, nešto treba da se usvoji, a oni bez ikakve ideje i nuđenja alternative maltretiraju i građanstvo i skupštinu“, dodaje Đukanović za DW. „Ja sam velika pristalica kompromisa, da se dogovorimo… meni se čini da oni to ne žele da bi u javnosti imali priču kako su ugnjetavani.“
Primeri na koje se poziva Đukanović prevashodno su dolazili iz, u međuvremenu osute, poslaničke grupe Dosta je bilo. Oni su recimo prošle godina na Predlog zakona o osnovama obrazovanja u svakom članu podnosili amandman da „svi udžbenici treba da budu besplatni“. Ili amandman „briše se“ na svaki član predloženog zakona jer se sa njim nisu slagali.
Poslanica Tatjana Macura, koja je nedavno istupila iz DJB, nada se da bi se vlast i opozicija mogle dogovoriti makar oko minimuma – da opstrukcija prestane i skupština zaliči na skupštinu. „I oni sada traže izlaz iz situacije koju im je praktično nametnula opozicija jer je primenjivala slične metode. Oni sada uzvraćaju istom merom, ali su moćniji nego opozicija pa im je to uspešnije. Treba da se spusti lopta i sa jedne i sa druge strane.“
- pročitajte još: „EU sebi neće dozvoliti novog Orbana“
Zaista, prema statistici sa portala otvoreniparlament.rs u poslednjih nekoliko meseci desetak opozicionih poslanika podnosili su preko trista amandmana. Šampionka je Branka Stamenković iz DJB. Očekivano, svi amandmani do jednog su odbijeni, a većina je imala manje od pet glasova „za“ – što govori o besmislenosti amandmana ili pak o tome da opozicija i ne pokušava da neke amandmane zbilja progura.
Preko trista amandmana na sličan kalup podnosili su i Ljupka Mihajlovska (do nedavno DJB), Marko Đurišić i Goran Bogdanović (SDS), Aleksandra Jerkov i Radoslav Milojičić (DS) te Vjerica Radeta (SRS). Za vladajuću ekipu, predvođenu Marijanom Rističevićem, bio je mačiji kašalj da opoziciju prešišaju – i po besmislu i po broju amandmana.
Macura za DW dodaje da Naprednjaci opstrukcijom izazivaju podsmeh u javnosti i štete i sebi. „Treba da puste opoziciju da bude konstruktivna, postoji velika verovatnoća da od nje čuju nešto konstruktivnije nego do sada. Teranje inata stvarno ničemu ne vodi. To je dokazano za ove dve godine koliko smo u Skupštini.“
Bojkot?
Situacija u Skupštini dodatni je argument onima koji već dugo pričaju da je cilj Naprednjaka ne samo da skupštinu obesmisle – ni u nekim boljim zemljama od Srbije parlament nije u stanju da zaista kontroliše vlast – već da od nje načine takav cirkus da se politika svima zgadi. Da dovede do zaključka kako su tobože svi baš isti i da nema vajde nešto menjati.
„Imamo klasičan mobing, jer nas sprečavaju da radimo svoj posao“, rekla je tako poslanica Marinika Tepić za NIN. „Za njih je parlament samo protočni bojler u kojem simuliraju da je to najviše zakonodavno telo, a svi znamo da se odluke donose u jednoj ili dve glave.“
- pročitajte još: April u Beogradu
No ni Tepić ni drugi opozicionari ne uspevaju da suvislo odgovore na pitanje: a šta će onda u tom protočnom bojleru? Šta će na radnom mestu na kojem ne mogu da rade ono za šta su birani i plaćeni? Čemu učešće u radu parlamenta u kojem opozicija više nije nego što jeste, pojavljujući se jedino kada okupljenim novinarima daje izjave u holu i eventualno kada im se svidi meni skupštinskog restorana?
„Hteli mi to ili ne, dolazi do bojkota skupštine“, kaže Macura. „Opozicija uopšte ne sedi tamo dok se čitaju amandmani. Dođemo na kraju, izgovorimo šta imamo, iskoristimo naše vreme, ali se u suštini bojkotuje deo u kojem vladajuća većina pravi predstavu.“
„Ali ne mislim da je puni bojkot rešenje jer nema kritične mase da se on iskoristi“, dodaje ova narodna poslanica. „Čini mi se da opozicija u ovom trenutku ne zna gde se nalazi. Građani bi bojkotom dobili dodatnu potvrdu opozicija ne može da postigne rezultat. Treba iskoristiti mogućnost da se insistira da se stvori drugačija radna atmosfera. Ali ako ja udaram u klin, a vi u ploču, onda će rezultat biti na strani moćnijeg, a ne mudrijeg.“
Da probamo i to čudo
Udaranja u klin i ploču i cirkusa bilo je već toliko da je skupština već izgubila smisao, smatra Nenad Čaluković, urednik političke rubrike magazina Nedeljnik. To čak više nije ni ono famozno jedino mesto gde može da se čuje glas opozicije. Da li je onda bojkot dobra ideja?
„Na prvi pogled, parlamentarni bojkot izgleda kao naknadna pamet opozicije zbog nekih opservacija da je bilo bolje da je bojkotovala beogradske izbore. IIi je to pre samo pokušaj da u ovakvom odnosu političkih snaga možda proba i sa bojkotom institucija“, komentariše Čaluković za DW.
- pročitajte još: Čedomir Čupić: „Silovanje stvarnosti“
Ni u ovoj stvari opozicija ne uspeva da izgleda kao da je išta više od zbira ogromnih, često međusobno suprotstavljenih taština. Bojkotu se tako protive uglavnom oni koji u skupštini sede (figurativno sede, jer uglavnom fizički ne sede), dok ga zaziva vanparlamentarna opozicija. Ako ne bude konsenzusa o kojem Macura govori – a oko kojeg se većina njenih kolega i ne trudi – možda će se iz puke nemoći doći i do bojkota. Po sistemu, hajde da probamo i to čudo.
Na posletku, to je i pitanje samopoštovanja. Ali i glavni argument protivnika bojkota uopšte nije besmislen i svodi se na pitanje koje je postavio i Đorđe Vukadinović: šta posle?