Bogohuljenje i „zvanična istorija“
Opet skandal u ruskoj kinematografiji. Ovog puta je buru negodovanja izazvao film Alekseja Krasovskog „Praznik“ čija se radnja odvija u opsednutom Lenjingradu. Nevidljivi film, koji će se teško u Rusiji pojaviti na bioskopskim platnima, osuđen je na najoštriju patriotsku kaznu: besni poslanici i aparatčici uporedili su ga sa fašističkom propagandom koja je u ono vreme podrivala moral u opkoljenom gradu.
Pogledao sam film. To je tragikomedija o držanju ljudi u teškoj bedi, o njihovoj poremećenoj svesti koja se katkad graniči sa ludilom. Kad tu i tamo bude humora, on cilja slabosti ljudske prirode o kojima umetnost priča od drevnih vremena.
Ali sve je u kontekstu. Ruska država sebe vidi kao opkoljenu kulu u kojoj ne sme biti šale, u kojoj je šala loša. U toj opkoljenoj tvrđavi je poslednjih godina nikla sveta istorija duga nekoliko vekova. Pobedonosna istorija bez ijednog poraza koju su bez izuzetka nastavljali svi: od cara, pravoslavne crkve, Raspućina, Crvenih i Belih, aristokrata i kosmonauta sve do žrtvi i dželata koji su se predstavljali kao žrtve. Iz te slavne hronike otpali su samo Lenjin i Trocki, koje za sve treba kriviti, ali je zato u hroniku nanovo upisan Staljin.
U zvaničnoj svetoj istoriji postoje posebno blažene stranice, uglavnom one koje su u vezi sa ratom protiv hitlerovske Nemačke. Ako se ostave po strani ideološke stratifikacije, nema sumnje u veličinu te pobede. A među tim posebno blaženim stranicama blokada Lenjingrada stoji na samom pijedestalu.
Aleksej Krasovski je znao u šta se upušta, koliko je rizično prikazati smešno i neherojsko u tako herojskom kontekstu. Ali ta blokada je došla, ako se držimo istorijskog konteksta, usred Staljinovog totalitarizma koji je jeo ljudske duše ne samo represijom već nomenklaturnim privilegijama. Opsada je usledila nakon velikog terora tridesetih godina koji je na površinu izbacio kukavičluk i rukovodioce raznih nivoa razobličio kao drhteće kreature. O tim kreaturama i preživljavanju ljudi pod olujom licemerja i straha upravo govori film „Praznik“.
O opsadi Lenjingrada znam iz prve ruke. Moja baka je do kraja svojih dana drhtala kada bi prozorče za luftiranje klaparalo na vetru. Živela je sa porodicom u Lenjingradu tokom opsade i bili su na ivici smrti. Spasilo ih je to što je baka odlično šila i tajno je primala porudžbine, a kada ni to ne bi išlo, spašavali su ih paketi hrane iz regionalnog komiteta partije. Moj tada mladi otac, diplomata, molio ih je za pomoć i pomagali su. Baka mi je pričala u čudovišnim izazovima onog vremena i svom je dušom mrzela fašiste. Ali sebe i dedu, koji je radio na železnici dok mu je zdravlje dozvoljavalo, nikada nije smatrala herojima.
Na vrhuncu mitologizacije sopstvene istorije – a tu je Rusija danas – teško je odbraniti se od blata kojim sada obasipaju jednog filmskog reditelja jer ima drugačije razumevanje filozofije istorije. Nakon tog vrhunca sledi ili potpuno bezumlje ili povratak normalnosti kada će biti moguće nepristrasno oceniti kreativni pokušaj nezavisnog autora da razluči podele na branioce i taoce opkoljenog grada. Brojni dnevnici iz tadašnjeg Lenjingrada govore manje o agoniji granatiranja, a više o luksuznim večerama predstavnika partije, bogato odevenim prostitutkama i drugim otužnim rutinama života.
Iz istorije sovjetskog i ruskog iskustva znamo da postoje „umetnički“ skandali koji uzdižu autore u svetske okvire kako je recimo bilo sa autorom „Doktora Živaga“ kada se usudio da dovede u pitanje svetu sovjetsku istoriju građanskog rata i režimske užase koji su usledili. Ali ima i lokalnih skandala kratkog veka koji blesnu pa zgasnu ostavljajući više uvida o vremenu u kojem su nastali nego o autoru.
Film Alekseja Krasovkog sazdan je u paradoksalnom maniru: spolja deluje kao stara moskovska škola sovjetskih vremena, ali se završava postmodernim apsurdom.
Nije važno ko je tu špijun, ko dezerter, ko stvara biološko oružje, ko je glupan, a ko ubica: humoreska o ljudskim strastima ima nadistorijski smisao. Nešto od toga mi je delovalo vredno, nešto ne. No to što samozvani čuvari ustrojstva povodom filma „Praznik“ raspaljuju Valpurgijsku noć skandala, pretnji i kletvi samo je demonstracija životnih grozota o kojima ova tragikomedija i govori.
*Viktor Jerofejev je rođen 1947. u Moskvi. Autor je knjiga kao što su „Život sa idiotom“ (1991), „Strašni sud“ (1994), „Ruska lepotica“ (1996), „Pet reka života“ (1998), „Enciklopedija ruske duše“ (1999), „Dobri Staljin“ (2004) itd. Redovno piše kolumne za DW.