Blajburg – mit o žrtvi
17. maj 2019.
DW: Zbivanja oko austrijsko-jugoslovenske granice krajem Drugog svetskog rata u Hrvatskoj se najčešće nazivaju „ pokolj u Blajburgu“, „blajburška tragedija“ ili „Križni put hrvatskoga naroda“. Vi pak pišete o Blajburgu kao o „mitu o žrtvi“.
Štefan Ditrih: Tokom studiranja u Beču bavio sam se, između ostalog, i nacionalnim mitovima. Mitovi su deo nacionalizma, imaju različite funkcije i ja sam taj pojam izabrao zato što se radi o mitu o žrtvi koji je nakon Drugog svetskog rata izgrađen pre svega u egzilu.
Šta ste utvrdili u svojim istraživanjima, šta se stvarno događalo u Blajburgu i oko njega?
Postoje određene činjenice koje mogu tačno da se utvrde, a o brojnim drugim činjenicama postoje različiti narativi koji ne mogu objektivno da se dokažu. Među utvrđene činjenice ubraja se bezuslovna kapitulacija Nemačke, pa time i njenih saveznika, vazala, u ovom slučaju takozvane Nezavisne Države Hrvatske. Kapitulacija je stupila na snagu u noći između 8. i 9. maja 1945.
Na teritoriji Jugoslavije, a posebno Hrvatske i Bosne i Hercegovine, razni kolaboracionisti već duže su se nalazili u defenzivi. Ono što se takođe sigurno zna jeste da je samozvani ustaški poglavnik Ante Pavelić nekoliko meseci ranije svoju porodicu odveo iz zemlje na sigurno, u Austriju, a i sam je tamo otišao 6. maja preko Slovenije. I nije pobegao bez novaca…
Ko su bili ljudi koji su se u maju 1945. nalazili u i oko Blajburga?
Tamo su bili pripadnici hrvatskih ustaša i domobrana, nemačke regularne vojske i SS-ovci, ali i Kozaci, te srpski i crnogorski četnici. Tu su bili i članovi njihovih porodica. Osim toga, kolaboracionisti su tada sprovodili intenzivnu antikomunističku propagandu, svesno su širili strah od nadolazećih Titovih partizana, a takođe su naredili i povlačenje stanovništva. Postoje informacije iz Zagreba i drugih mesta o ubijanju ljudi koji nisu želeli da sprovedu „naredbu o povlačenju“.
Poznate su mi priče o „običnim ljudima“ iz Hrvatske, ali i iz Hercegovine, koji su bili prisilno mobilisani, ali u ratu nisu počinili nikakva krivična djela niti su bili ideološki zaslepljeni. Veliki deo njih vratio se iz Austrije, tj. Slovenije nazad, i dalje živeo potpuno normalno u Jugoslaviji. I ti ljudi su pričali svoje priče, ali one se generalno, na žalost, ne čuju. Većina onih koji su se vratili u koloni privremeno je zadržana u raznim logorima i bila je raspoređena na radove u obnovi. Na kraju je velika većina njih amnestirana.
Da li je nakon završetka rata bilo pokolja i ubistava?
Bilo je masakra, prekih sudova i ubistava. To se većinom događalo u Sloveniji. Ali sve do sredine maja 1945, a negdje i do kraja jula, bilo je pojedinačnih borbi. Podsećam na to da je rat u Evropi završen 8. maja, ali da su neke kolaboracionističke jedinice odbijale da polože oružje i predaju se saveznicima, u ovom slučaju Jugoslovenskoj armiji. Zato je vrlo problematično i gotovo nemoguće napraviti razliku između poginulih u ratu i onih koji su ubijeni tokom povratka zarobljenika u Jugoslaviju. Sporno je govoriti o planskim masakrima. Poznato je i dokazano da su partizani imali visoke moralne kriterijume, da su strogo kažnjavali prestupe i zločine u sopstvenim redovima.
U samom Blajburgu nije bilo ni masakra, niti ubistava. Bio sam tamo nekoliko puta, na lokalnom groblju ima nekoliko grobova i spomenika, ali ti ljudi nisu tamo ubijeni, već su umrli iz raznih drugih uzroka. Problematična je i tvrdnja da su ubijani i žene i deca.
„Blajburg“ je postao simbol za sve što se događalo nakon službenog završetka rata. Tokom povratka zarobljenika u Jugoslaviju bilo je na raznim mestima ubistava. Poznate su razne masovne grobnice, recimo u šumama oko slovenačkog Macelja. Uprkos brojnim istraživanjima, do sada nije objavljen zvanični spisak žrtava.
Postoje različite brojke posleratnih žrtava: od 300.000, preko 45.000 pa do nekoliko hiljada…
Demograf Vladimir Žerjavić utvrdio je brojke – 45.000 Hrvata, 4.000 muslimana, 8.000 do 10.000 Slovenaca i 2.000 srpskih i crnogorskih četnika. To su, po meni, realne brojke. Većina hrvatskih žrtava su bili ustaše i domobrani. Mnogi od njih su učestvovali u ratnim zločinima.
Da li je bilo i obračuna novih jugoslovenskih vlasti s antikomunistima?
Komunističke snage su sigurno iskoristile priliku da osiguraju sopstvenu vlast. U načelu su to bile klasične „čistke“. One su, posebno krajem rata, sigurno bile veoma haotične. Besmisleno je tvrditi da su bile ciljano usmerene protiv „hrvatskog naroda“. Na kraju krajeva, mnogi Hrvati iz raznih delova Hrvatske bili su u komunističkom rukovodstvu. Ne bi trebalo zaboraviti ni to da je veliki deo Hrvata, skoro kompletne Istra i Dalmacija, ali i Zagorje, bio u partizanima.
Kako je nastao, kako Vi kažete, „mit o Blajburgu“?
Bilo je pripadnika ustaša koji su nakon rata ostali u Austriji. Neki od njih osnovali su Počasni blajburški vod. Austrijska tajna služba pratila je tu marginalnu grupu, postoje brojni izveštaji iz sedamdesetih godina. Ali ništa se nije preduzimalo. To nije bilo ništa drugo već neka vrsta revizionističke, relativno male „folklorne grupe“.
U mit spada i uvek jasna crno-bela slika, uvek postoje „dobri“ i „loši“. Napada se Jugoslavija i sve što je s njom povezano, kako bi se na taj način skrenula pažnja sa sopstvenih zločina, rasnih zakona, koncentracionih logora i masovnih ubistava.
Kako gledate na to što komemoracija ove godine verovatno neće imati takvih razmera kao proteklih godina?
Smatram da je dobro i važno to što je ovo napokon zapaženo u Austriji i što je počelo kritičko suočavanje s tim. Nadam se da će protesti u Austriji, pre ili kasnije, da dovedu do promene mišljenja i u Hrvatskoj. Radi se i o trajnom suočavanju s ratnom prošlošću i ulogom fašističkih ustaša. Ali trenutno sam pesimista. Taj nacionalistički kult oko Blajburga sprečava efikasno obrađivanje prošlosti.
Mnogi kažu da se u Blajburgu jednostavno podseća na sve posleratne žrtve.
Kada bi se podsećalo na sve žrtve, onda ne bi bio potreban takav nacionalistički cirkus s revizionističkim porukama. Može se sećati pored svakog krsta, pa i skromno, u nekoj šumi. Za to ne mora da se putuje u Austriju. Zločina je bez sumnje bilo, ali inscenirani spektakl služi samo današnjoj političkoj agendi određenih desnih, revizionističkih krugova. U stvari, ne radi se o ondašnjim žrtvama.
Što je još gore: smisao sećanja na žrtve trebalo bi da bude pomirenje, da se tako nešto nikada više ne ponovi. „Blajburg“ nema ništa pomirljivo.
I još nešto: ne može patnja Isusa Hrista da se izjednačava s patnjama pripadnika SS-a ili Vehrmahta, ustaša ili četnika. Taj svesno izabrani pojam „Križni put hrvatskog naroda“ za mene je blasfemija. Isusov križni put za mene je jedinstven i važan deo hrišćanskog učenja.
Takođe smatram da je pogrešno to da jedna demokratska država, koja tvrdi da deli evropske vrednosti, preuzima pokroviteljstvo nad jednom takvom manifestacijom. I ono što za mene uopšte nije u redu jeste uloga Hrvatske biskupske konferencije i Biskupske konferencije Bosne i Hercegovine.
I na kraju: za samostalni demokratski i evropski hrvatski identitet, ustaše nisu potrebne.
Štefan Ditrih je studirao istoriju u Erlangenu, Beču i Cirihu. Bavi se pre svega istorijom istočne i jugoistočne Evrope, nacionalizmima i stvaranjem mitova. Od 1991. je angažovan i u mirovnom pokretu i u pomoći izbeglicama, najprije onima koje su iz Hrvatske i BiH stizale u Nemačku, a od 2015. i kod humanitarne pomoći migrantima koji stižu preko područja država nastalih na području bivše Jugoslavije.