Bezglavo i bez lidera
Sada još i to: turska ratna avijacija oborila je ruski borbeni avion. Kao da situacija u toj zemlji koja se graniči sa Sirijom nije sama po sebe dovoljno komplikovana. Nato se zvanično stavio na stranu svoje članice – Turske. I to se nije čulo samo iz sedišta Alijanse u Briselu, već i iz Vašingtona odakle su predsednici Francuske i SAD istakli da Ankara ima pravo braniti svoj vazdušni prostor.
Zaoštravanje bez potrebe
Turci će se međutim nezvanično sigurno naći na meti kritika jer upravo sada, kada se francuski predsjednik Oland sprema za Moskvu kako bi šefa Kremlja odgovorio od podrške sirijskom vlastodršcu Bašaru al Asadu, situacija se bez ikakve potrebe –zaoštrava.
Deo odgovornosti za to snosi i Rusija. Ona interveniše u Siriji kako joj padne na pamet i svoje vojne napade ne planira u dogovoru sa Zapadom. To je rizično. Ovoga puta, jednog ruskog pilota to je koštalo života. Incident ipak ne bi trebalo da ima dalekosežnije posledice - barem ako Turska ne bude dolivala ulje na vatru, a ruski predsednik bude uspeo da obuzda svoj gnev. Od eventualne eskalacije na kraju bi profitirala samo „Islamska država“.
Francuska ne može da bude lider
U svakom slučaju, Olandova misija u Moskvi neće biti jednostavna. Njegov pokušaj osnivanja neke vrste velike koalicije protiv islamista koja bi uključila i Rusiju i Iran, zaslužuje pohvale. Ali ako Francuska ostane glavni motor te inicijative, ona neće uspeti jer ta zemlja . Jer ona nema političku težinu velesile. Evropljani su pri tom, kao i uvek, neodlučni, podeljeni, a i škrti kada se od njih traži da „odreše kesu“ za odbranu.
Sjedinjene Države jedina su dovoljno moćna velesila koja bi mogla da sklopi savez protiv islamista iz kamenog doba. Vašington može Ankaru – upravo sada – da dovede u red; može da Moskvi iskaže javno priznanje za kojim ona čezne: može da izvrši pritisak na Saudijsku Arabiju i Emirate da, bar privremeno, sednu za pregovarački sto s predstavnikom Asadovog režima. U političkom rešenju za Siriju, morali bi da učestvuju svi.
SAD bi na kraju morale da prednjače i da služe kao dobrim primerom. Amerikanci bi trebalo da pokažu da tu vodeću ulogu žele. Da li za to ima političke volje u Vašingtonu? Bilo je razloga proteklih godina da se u to sumnja. Ali međunarodne krize poput ove u Siriji, ne mogu se riješiti same od sebe.