„Nikad nije ostvaren toliki konsenzus“, izjavio je predsednik nemačkog Udruženja poslodavaca Ingo Kramer u ponedeljak u sedištu nemačke vlade. Pod tim je mislio na konsenzus i slogu svih relevantnih političkih i ekonomskih snaga da je Nemačkoj potrebna stručna radna snaga iz inostranstva. I to ne samo iz zemalja-članica Evropske unije, već i iz drugih zemalja.
Do 2030. godine, saglasni su eksperti, Nemačkoj će nedostajati šest miliona radnika. Već godinama se daje signal za uzbunu i to pri svega iz zanatskih udruženja. Njima trenutno nedostaje 250.000 ljudi.
Razlog: Nemačka sve više „stari“, odnosno sve je više starije populacije čiji je životni vek istovremeno sve duži. Osim toga, zanati su za mlade u Nemačkoj sve manje atraktivni. A u njih spadaju i zanimanja koja su loše plaćena. Istovremeno, nemačka privreda cveta i nalazi se u ekspanziji. Tako se ispotiha, činjenicama, okončava borba kultura u Nemačkoj. A nju su oduvek karakterisali i neki apsurdni momenti.
Izborni slogan „Deca umesto Indijaca“
Pre samo 20 godina konzervativni političari u Nemačkoj koristili su u izbornim kampanjama strah nemačkog stanovništva od dolaska radne snage spolja. U to vreme je recimo političar CDU Jirgen Ritgers, koji je kasnije postao premijer Severne Rajne Vestfalije, u jednom intervjuu izjavio: „Umesto Indijaca, za kompjuterima bi morala da budu naša deca!“
A onda se nije desilo ni jedno, ni drugo. Pokušaji dovođenja Indijaca u Nemačku, što je kasnije pokušavala nemačka vlada sastavljena od socijaldemokrata i zelenih, ostali su bez uspeha. A ni nemačka deca nisu počela uspešnije da se obučavaju za rad na računaru, posebne ne u školama.
Suštinski razlog za takve čudnovate debate bio je taj što se nemački političari nisu usuđivali da otvoreno kažu ono što je odavno činjenično stanje, a to je da je Nemačka odavno useljenička zemlja. Šezdesetih godina prošlog veka, pa i ranije, počeli su da stižu Italijani, Turci, Portugalci i Grci. Namerno su ih zvali „gastarbajteri“ – radnici koji su u Nemačkoj samo gosti. Taj naziv sugerisao je da bi oni jednoga dana trebalo da se vratiti u svoje zemlje.
Oni to nisu učinili. Ostali su, dobili decu, a sada i njihova deca već imaju decu. Mnogi od njih nikada se u Nemačkoj nisu osećali kao kod kuće, jer je nedostajala poruka da su oni trajno dobrodošli. To je dovelo do problema u integraciji sa kojima se Nemačka danas suočava.
Nemačka – samo delimično atraktivna
„Borba kultura“ traje sve do danas. Samo što se ona sada vodi na drugim frontovima. Ulogu neprijatelja stranaca preuzela je desno-populistička Alternativa za Nemačku (AfD), a ostale etablirane partije udružile su se protiv nje. Zasluga je razumne i pragmatične kancelarke Angele Merkel što je svojoj Hrišćansko-demokratskoj uniji (CDU) izbacila iz glave narativ o opasnim strancima. Merkelova je odavno ubeđena da Nemačka svoje blagostanje može da održi samo uz dalje useljavanje stranaca.
Sada, nakon utvrđenih činjenica, moraju da uslede dela. Nemačka, zemlja sa najjačom ekonomijom u Evropi, nalazi se tek na sredini tabele zemalja poželjnih da se u njoj radi. Birokratija bespotrebno otežava stvari, a i plate su u drugim zemljama bolje. Često fali i tzv. „kultura dobrodošlice“. I vesti o ekstremno desničarskim i antisemitskim napadima odvraćaju potencijalne useljenike od dolaska u Nemačku.
Sve više izbeglica nalazi posao
Nezavisno od nesporno utvrđenih činjenica da su nemačkoj potrebni useljenici kao radna snaga, i dalje se vodi debata o izbeglicama. Nakon što je talas izbeglica zapljusnuo zemlju tokom 2015. i 2016. godine, došlo je do čitavog niza pooštravanja u oblasti dobijanja azila. Pri tom i nove pridošlice daju svoj doprinos u popunjavanju otvorenih radnih mesta: U protekle četiri godine gotovo pola miliona izbeglica našlo je radno mesto u Nemačkoj. U narednom periodu će i mnogi Britanci, šokirani zbog izlaska njihove zemlje iz EU, želeti da dođu u Nemačku. A mnogi od njih će i trajno ostati.
To će Nemačku trajno da promeni. Biće šarenija i više raznolika. Uprkos izliva besa huškača iz redova krajnje desnice činjenice niko ne može da ospori. I to je većina u Nemačkoj konačno shvatila.