Bez plana, kompasa i volje
27. septembar 2017.
Onaj ko bi da razume zašto je Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD) odavno hronično bolesna, taj mora da se osvrne na istorijat te stranke. Oni stariji članovi već decenijama ističu da su se priključili stranci „zbog Vilija Branta", koji je od 1969. godine bio nemački kancelar. Spomenik Viliju Brantu u selu Unkel, u kojem je proveo svoje poslednje godine života, i dalje godišnje poseti više od 5.000 turista. U zlatnim sedamdesetim godinama, SPD je „Sveti Vili" bio razlog za masovno učlanjenje u stranku, uglavnom akademika.
Helmut Šmit, Brantov naslednik u uredu nemačkog kancelara od 1974. godine, pobrinuo se za to da birače i članove veže za stranku. Gerhard Šreder je s druge strane fascinirao partijsku bazu od 1998. godine samo zbog toga što je rekao „ne" ratu u Iraku. Svi koji su kasnije došli nisu imali harizmu svojih prethodnika.
Prelazno oduševljenje zvano Martin Šulc
SPD danas ima oko pola miliona članova, 1990. godine bilo ih je duplo više. Oni koji još uvek u džepu imaju partijsku knjižicu, stariji su od 60 godina. Martin Šulc izazvao je kratku i intenzivnu euforiju kada je 19. marta 2017. godine imenovan za izazivača Angele Merkel. Za samo nekoliko sedmica u stranku je ušlo 16.000 novih članova i to uglavnom mladih. Proletos je SPD bila kao dopingovana. Izlazak iz „geta od 20 odsto" izgledao je moguć. Neposredno pre izbora, rukovodstvo stranke pažljivo je razmotrilo opciju osvajanja manje od 20 odsto glasova birača.
I najgore od svega: stranka je taj procenat jedva dosegla. I sada, nakon 20,5 odsto osvojenih glasova, postavlja se pitanje: da li se ta stranka još uvek može nazvati „narodnom"? Pitanje je akademsko, ali je sadašnjost konkretnija: SPD je na ivici ponora. Njena budućnost je neizvesna.
Dnevni boravak socijaldemokrata se prazni
Pad „crvenih" bio je vidljiv već 2005. godine u nemačkoj saveznoj pokrajini Severna Rajna Vestfalija. „Ja sam pravi predsednik radničke partije u Severnoj Rajni Vestfaliji", rekao je tada budući premijer pokrajine Jirgen Ritgers uoči izbora u toj najvećoj nemačkoj saveznoj jedinici i na taj način istakao šta je u stvari problem SPD-a: ta stranka više ne dopire do radnika. Otada je CDU bio na vlasti u Severnoj Rajni Vestfaliji – doduše privremeno.
Severna Rajna Vestfalija dugo je bila „srce SPD-a". U vremenima kada su ljudi radeći u rudnicima uglja i fabrikama čelika prehranjivali stotine hiljada porodica i kada je radnik u očima političara bio važan faktor, SPD je mogao da se osloni na „male ljude". Uz večite strukturalne promene u tom regionu, raspao se stari milje. SPD odavno nije prirodni saveznik donjeg sloja društva koji radi teške poslove. Takođe se menja i struktura birača SPD. Bolje obrazovane osobe u gradovima biraju Zelene, a socijalno ugroženi Alternativu za Nemačku (AfD). Kraj onog starog slogana: „Moj deda je glasao za SPD, moj otac glasa za SPD..." odavno je zamenjen i sada glasi: „...a ja glasam za CDU".
Agenda 2010: Šrederov napad na dušu stranke
Za osipanje glasova SPD-a odgovoran je jedan socijaldemokrata. Gerhard Šreder uveo je tzv. „Agendu 2010". Nekadašnji premijer je od 2005, nakon ogromnih kritika na račun socijalnog sistema, izgradio širok sektor niskih plata i bazu za rekordnu konjunkturu, od čega i danas profitira njegova naslednica Angela Merkel. Šrederova stranka bila je na ivici unutrašnje podele i do dan-danas ne zna se kakva bi ona trebalo da bude.
Socijaldemokrate ne slede konsekventno levu socijaldemokratiju. Sve što je od toga desno, to bolje može CDU – rezime je mnogih uplašenih birača SPD-a. Ono što Socijaldemokratama nedostaje jesu koncepti za poboljšanje unutrašnje bezbednosti, za integraciju izbeglica ili prepoznatljive ekonomske kompetencije – sve su to problemi koje istraživači javnog mnjenja identifikuju kao teme koje interesuju birače.
Večno lutanje između hrabre levičarske politike i mejnstrima pozicioniranog oko centra, do te mere neutralizuje SPD da se može zaključiti da ta stranka i nema svoj profil. Politički ciljevi SPD-a zbog toga često ostaju nedorečeni i nejasni. Zeleni, Levica i AfD govore dosta jasnije.
Klopka zvana „Velika koalicija"
Kao druga stranka po snazi u Bundestagu, SPD je dugo vremena bio deo vlasti, uprkos tome što su znali da tzv „Velika koalicija" sa CDU ide uvek na štetu onog manjeg partnera. Ono što je još gore jeste to da su Socijaldemokrate doživele da njihove projekte, kao što su npr. minimalne plate ili penzija sa 63 godine, praktično okupira odnosno preuzme kancelarke Merkel. SPD-u sada sledi proces regeneracije. Institut za istraživanje javnog mnjenja „Alensbah" je još pre izbora, u jednom reprezentativnom istraživanju, utvrdio da su Nemci spremni za više promena. Socijaldemokrate bi tako sa promenama mogle da počnu – od sebe.