Bez odštete za NATO bombardovanje?

„NATO mi je ubio oca, sada oni hoće još jednom da ga ubiju“, revoltirano priča Ljubomir Komatina. Njegov otac Manojlo poginuo je u NATO bombardovanju crnogorske varošice Murino, 30. aprila 1999. godine. Porodica je, kao odštetu za duševne bolove, na osnovu pravosnažne presude, dobila ratnu odštetu od 69.000 evra, ali država Crna Gora sada traži novac nazad.

Porodica Komatina, dobila je, naime, ratnu odštetu jer su izgubili člana porodice pošto ih država nije upozorila na NATO bombardovanje. Alijansa je tokom 72 dana napada, najavljivala svoje mete, tako da je država znala da će Murino biti bombardovano. Ali, za razliku od ostalih mesta, ona meštane varošice na severu Crne Gore nije upozorila na opasnost. To je bio osnov da Komatine 2008. godine od države za traže odštetu.

Pravna bitka je trajala četiri godine i, nakon tri suđenja, priču su zaključili pravosnažnom presudom u svoju korist. Država je proglašena odgovornom za to što nije zaštitila svoje građane. Ali već naredne godine, tužena strana zatražila je reviziju postupka na Vrhovnom sudu koji je ukinuo sve nižestepene presude. Potom Osnovni sud nalaže protivizvršenje, odnosno vraćanje novca. Komatine moraju da vrate odštetu i dodatno plate sudske troškove od 5.000 evra.

Do Strazbura

„U ovom slučaju Osnovni sud krši i ignoriše Zakon o obligacionim odnosima, koji propisuje da se ono što je primljeno za takav vid štete, ne vraća“, kaže Velija Murić, advokat porodice Komatija: „Nameravam da idem do kraja, a to znači da čekam odluku po mom prigovoru, zatim čekam odluku Ustavnog suda povodom moje Ustavne žalbe na presudu Vrhovnog suda i, konačno, nakon svega nameravam da se obratim Sudu za ljudska prava u Strazburu za šta imam potpuno opravdan pravni osnov“, najavljuje Murić i pri tom optužuje sudstvo da radi u korist jedne strane – visokih državnih vlasti.

Direktorka Centra za građansko obrazovanje Daliborka Uljarević, koja u Crnoj Gori rukovodi aktivnostima Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o žrtvama ratova na području bivše Jugoslavije (REKOM), kaže za DW da je slučaj porodice Komatina primer negativne prakse Vrhovnog suda Crne Gore. Ona tvrdi da sud u primeni prava ima nepotrebnu tedenciju da stane u zaštitu „državnih interesa“, državnog budžeta, što je, navodi Uljarević, skandalozno i krajnje društveno opasno: „Naravno, više je nego jasno da je ta odluka Vrhovnog suda u suprotnosti sa zaštitom društvenih vrednosti, duboko vređa žrtve, a u osnovi ima sve elemente diskriminacije. Država Crna Gora je u konkretnom slučaju odgovorna u ravni građansko-pravne materije i tu bi trebalo da su stvari jasne“, zaključuje Uljarević.

Zašto sada?

Postavlja se i pitanje zašto država sada traži vraćanje odštete. Zašto, ako smatra da je to pravno moguće, nije odmah reagovala po objavljivanju pravosnažne presude? Ljubomir Komatina veruje da postoje dva razloga: „Prvo, da država ne bi morala da plati odštetu i drugim porodicama, koje su izgubile najmilije u NATO bombardovanju. Oni su je već tužili, a najavljuju da će, kao i mi, ići do Strazbura. Drugi razlog je politički pritisak – ja sam dugo bio opozicioni odbornik u Plavu“, uveren je Manojlov sin.

Pored Manojla, u bombardovanju Murina poginule su desetogodišnja Julija Brudar i tri godine starija Olivera Maksimović. Trinaest godina imao je i stradali Miroslav Knežević, a NATO bombe su usmrtile Milku Kočanović (69) i Vukića Vuletića (40). Prošlog četvrtka (30.4.) skromno je obeleženo 16 godina od njihove smrti.