Betovenovi spomenici svuda po svetu

Trebalo je da prođe više od deceniju i po od smrti velikog kompozitora Ludviga van Betovena (1770 -1827) pre nego što mu je bio podignut spomenik. Franc List bio je taj koji je poklonio značajnu svotu i tako omogućio da se 1845. u Betovenovom rodnom gradu Bonu, to kančano i dogodi.

Namršten i razbarušen

12. avgusta 1845. na glavnom gradskom trgu u Bonu otkriven je spomenik kompozitoru, samo nekoliko stotina metara udaljen od njegove rodne kuće. Događaj je bio propraćen trodnevnim koncertnim maratonom.

Ali skulptura Ernsta Henela nije bila neko revolucionarno delo. Figura u laganom pokretu, stilizovana građanska odeća tog doba, alegorijski reljefi na visokom postolju. Sve je bilo u skladu s tadašnjim uobičajenim spomeničkim standardima. Jedino je njegovo lice, koje je autor napravio po odlivku lica koji je Betovenu uzet dok je bio živ, nije se uklapalo u postojeće okvire. Ni jedna druga varijanta Betovenova lika nije se toliko urezala ljudima u pamćenje. Od tada je svako kompozitora video samo s njegovim namrštenim izrazom lica, stisnutim usnama, skupljenim obrvama, divlje razbarušenom kosom i markantnom rupicom u bradi.

Čovek, bog, duh

Takozvani „bonski tip spomenika“ uporno se kopirao i danas se uz sitnije razlike može naći na svim kontinentima sveta. Na primer u biblioteci Američkog kongresa u Vašingtonu ili na Konzervatorijumu u Sankt Peterburgu. Do Betovenovog došlo je naročito tokom druge polovine 19. veka. Njegovi spomenici podizani su ne samo na nemačkom govornom području, već i u Francuskoj, Belgiji, Italiji i Severnoj i Južnoj Americi. Ovekovečili bi ga u kamenu ili bronzi kao čoveka slobodnog duha i zagovornika ideja Francuske revolucije.

Pritom se način kako su ga prikazivali postepeno menjao. „Prvo su ga prikazivali kao izuzetnog građanina i čoveka, da bi ga pred kraj 19. veka sve više predstavljali kao boga“, kaže autorka knjige „Betoven u slici“ Silke Beterman. U bečkoj verziji umetnika Kaspara Cumbupa, Betoven više liči Mikelanđelovog Mojsiju. A skulptor Maks Klinger ga je čak prikazao kao Zevsa koji sedi na nebeskom prestolu u društvu jednog orla.

U Parizu su se, međutim, zauzeli za drugačiji pristup: „Tamo su rekli, Betoven je u pre svega bio čovek pun duha, koji je stvarao muziku“, kaže Silke Beterman. Rodin i njegovi učenici Emil-Antoan Burdel i Naoum Aronson, na primer, negovali su stil koji je vukao više ka apstrakciji.

Betoven danas

Širom sveta danas ima više od 100 Betovenovih spomenika. Samo polovina njih nalazi se u Evropi. Poslednjih godina spomenici mu se podižu u Japanu, Kini, jugoistočnoj Aziji, ali i u Latinskoj Americi.

„I dok se azijski spomenici ne stide da pokažu izvesnu naivnost da se svojim stilizovanim i mirnijim izrazom nastave na tradiciju evropskog portreta“, priča Silke Beterman, „dotle u staroj Evropi nema novih Betovenovih prikaza“. Osim u betonu izlivene Betovneove biste „Beton“, diseldorfskog umetnika Klausa Kameriha, poslednjih decenija u Nemačkoj nije bilo nekih važnijih vizuelnih prikaza poznatog kompozitora.

Autorke: Anastazija Boucko / Snježana Kobešćak
Odgovorni urednik: Ivan Đerković