Beslan deset godina nakon tragedije

Prvog septembra 2004. godina jedna teroristička grupa napala je osnovnu školu u Beslanu i zatvorila oko hiljadu ljudi u sportsku dvoranu. Među njima i Reginu Kusajevu i njenu ćerku Isetu. Beslan je grad na severnom Kavkazu, nedaleko od Čečenije.

Napad na početku školske godine

Prvog septembra u školi je bilo naročito mnogo ljudi, jer tada u čitavoj Rusiji počinje nova školska godina. To je veliki dan, ne samo sa đake prvake. Toga dana je i rođendan Isete Kusajeve. Napunila je devet godina kada su maskirani, teško naoružani napadači uzeli kao taoce nju, njenu majku, kao i stotine drugih đaka sa njihovim roditeljima. Iseti nadiru suze kada ponovo ulazi u sportsku dvoranu. „Još uvek je prisutan veliki strah“, priča majka Regina. „Postali smo preterano oprezni. Gde god da se nađemo, pažljivo posmatramo sve ljude. Kada neko sa velikom torbom uđe u autobus, ja bežim napolje.“

Teroristi su od ruske vlade tražili nezavisnost Čečenije i povlačenje svih, tamo stacioniranih ruskih snaga. Međutim, sa Moskvom o tome nema pregovora. Trećeg dana ruske specijalne jedinice napale su školu. Više od 330 talaca je izgubilo život, a preko 700 ih je bilo teško povređeno. Do danas je nejasno kako je došlo da takvog krvoprolića i ko je tačno ubio taoce u školi.

Ela Kesejeva, čija ćerka je bila među povređenima, ubeđena je da su specijalne snage sa tenkovima i minobacačima „udarale gde su stigli“. Zato je toliko talaca izgubilo život. Bezbednosne službe to negiraju. Zajedno sa drugim roditeljima, Ela je osnovala grupu „Glas Beslana“. Već više puta podnosila je tužbu protiv državnih službi. Ona smatra da je neophodno obnoviti istragu, jer postoje indicije da i službe snose odgovornost za dramu koja se dogodila.

Nerešeno pitanje odgovornosti

Postoje na primer fotografije na kojima se vide minobacači raspoređeni na zgradama oko škole. Bezbednosne službe do dan danas negiraju da su koristile tu vrstu naoružanja. Takođe, tela ubijenih su sa mesta zločina uklonjena pre nego što su ih stručnjaci pogledali – to je kršenje ruskog krivičnog zakona. „Državni vrh koji je počinio taj zločin – ti državni službenici, još uvek su na vlasti“, žali se Ela Kesajeva. „Oni i dalje čine zločine. To su opasni i neuračunljivi ljudi. Ti koji otvaraju vatru na žive taoce, nisu pri pameti.“

I Alan Ardihajev veruje da mnogi nisu morali da poginu, kao što je stradala njegova žena Irina. Ona je tada pratila njihovu stariju ćerku u školu. Alan je doktor, anesteziolog. Rano ujutru toga dana, pozvali su ga iz bolnice da dođe na operaciju. Zato nije mogao da sa porodicom ode u školu. Velikim čudom, njegove dve ćerke izvukle su živu glavu. „Nađeš se u situaciji da ne možeš da pomogneš svojoj deci jer nisi pored njih… I onda još deset godina nema prave istine i objektivne istrage. To jako boli.“ Alan sumnja u zvanične verzije, na osnovu kojih je najveći broj talaca stradao od ručno izrađenih bombi terorista.

Šta se tačno dogodilo u školi u Beslanu? U Rusiji žrtve još uvek nisu dobile odgovor na to pitanje. Zato su protiv državnog vrha podnele tužbu Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu. Proces počinje 14. oktobra.