Pobuna je jezik onih koje niko ne sluša. Martin Luter King je još pre pola veka svojim prodornim glasom objasnio zbog čega crnci u SAD izlaze na ulice. Užasavajuće je koliko se od tada malo promenilo. I dalje hiljade ljudi demonstrira protiv rasizma i policijske bezobzirnosti. I dalje bez nade da će se nešto promeniti u njihovoj svakodnevici.
Oni i dalje skoro da ne učestvuju u američkom prosperitetu – manje zarađuju od belaca, skoro da i dalje nemaju šanse da napreduju, svoju decu moraju da šalju u loše škole, imaju kraći očekivani životni vek i brže završavaju u zatvoru u kojem duže i ostaju. Samo zato što nisu beli.
I nije onako kako to komentatori pišu, da crnci protestuju u desetinama američkih gradova zato što osećaju da su građani drugog reda. Oni ne osećaju, oni jesu građani drugog reda!
Bez funkcionalne kontrole lokalnih vlasti
Na papiru bi trebalo da su svi isti pred zakonom. Ali u stvarnosti, američki policajci prvenstveno zaustavljaju i kontrolišu građane na osnovu njihovog izgleda, iako ne postoji nikakva sumnja. Ako pak pri tom naprave brutalne greške, poput ubistva Džordža Flojda, često ih poriču. Pokušavaju da stvar zataškaju, najčešće u dosluhu sa lokalnim državnim tužilaštvom. To stvari čini još gorim.
U Sjedinjenim Državama nedostaje nezavisna, funkcionalna kontrola lokalnih vlasti. U policijskim kolima najčešće sede prekršioci zakona, koji se pretvaraju da su njegovi zaštitnici. Martin Luter King je govorio o većini Amerikanaca kada je rekao: „Onaj ko prihvata zlo bez protivljenja, u stvarnosti radi zajedno s njim“.
-pročitajte još: Smrt Džordža Flojda podseća nas i na rasizam u Evropi
Ali, zlu ne mora samo da se suprostavi. Ono mora da bude zaustavljeno. Prvi obojeni predsednik SAD, Barak Obama to je pokušao. Na kraju bezuspešno. Za njegovog mandata, jedan policajac u Fergusonu je sa osam hitaca ubio nenaoružanog Majkla Brauna, što je izazvalo proteste širom zemlje. U njegovom mandatu je i crni Njujorčanin, Erik Garner, dok ga je policajac davio izdahnuo sa rečima: „Ne mogu da dišem“. To su iste poslednje reči koje je u samrtnom ropcu izgovorio i Džordž Flojd dok mu je policajac kolenom pritiskao vrat na zemlju skoro devet minuta.
Nemoćni protiv svakodnevnog rasizma
Možda američki predsednici pod svojom komandom imaju najveću armiju na svetu, ali su nemoćni protiv svakodnevnog rasizma njihovih zemljaka. Naravno da bi trebalo da žigošu nepravdu i pokažu razumevanje za žrtve policijske bezobzirnosti – barem zbog toga da ne bi rasplamsavali dalji bes i emocije. Predsednik Tramp je, kao što se i očekivalo, i ovde zakazao. Pokazao je isto toliko empatije kao i meteorit koji pada pravo na cvetnu livadu. Predsednik u vidu ima samo svoj reizbor i veruje da vojničkim rečnikom dobija poene kod belih birača. Dovoljno loše za SAD je to što bi njegova kalkulacija mogla i da uspe.
Slučaj Džordža Flojda nije izolovan. Postoje hiljade sličnih. Predrasude protiv crnaca nećete naći samo kod policajaca, državnih tužilaca i sudija, već i kod nastavnika i poslodavaca. I upravo se radi o tom svakodnevnom rasizmu protiv kojeg su usmereni ovi protesti. Upravo zbog toga što je u pitanju svakodnevni rasizam, teško mu se suprotstaviti. Borci za ljudska prava već godinama se zalažu za bolju obuku policajaca u SAD. Već decenijama zahtevaju nezavisnu kontrolu rada policajaca i državnih tužilaca, i strože zakone. Malo toga se do sada dogodilo.
Ali, uz svo razumevanje za proteste, nasilje vodi u slepu ulicu. Njega ne može niko da brani i odobrava. Ono samo potvrđuje predrasude belaca. Šta onda preostaje? Martin Luter King se držao „bezgranične nade“, koju ne bismo smeli da izgubimo. To naravno i nije neka uteha za porodicu Džordža Flojda.