Berlinski restorani u korona-modusu
30. mart 2020.
Život u Berlinu, gradu koji je poslednjih godina stekao imidž grada za izlaske i zabavu, zbog korona-virusa je stao. Barovi ne rade, a i većina restorana i kafića je zatvoreno. Hrana doduše i dalje sme da se prodaje „za poneti“, ali to koriste retki, a i restorani finansijski od toga nemaju gotovo ništa.
„Mi na ovom samo gubimo. Bilo bi jeftinije da stavimo ključ u bravu dok sve ovo ne prođe“, kaže Mirsad Mujanović koji vodi poznati kineski restoran „Yumcha Heroes“ u centru Berlina.
Dok pričamo na odgovarajućoj udaljenosti, kako to već korona-pravila nalažu, ispred njegovog restorana koji se specijalizovao za kineske knedle (dumplings) stoji pokoja mušterija. Uglavnom žele da pokupe već naručena jela. Ulaska u restoran nema, plaćanje i primopredaja se odvijaju preko improviziranog šanka.
„Naša ponuda je pogodna za dostavu. Dakle to su kutije s knedlama i lako ih je transportovati. Zato radimo mnogo s firmama koje dostavljaju hranu“, objašnjava Mujanović, inače rođeni Sarajlija.
„Nema predaje“
Dostavljač u narandžastoj uniformi i s narandžastom kutijom/rancem na leđima upravo uzima novu narudžbinu. Ulica u blizini trga Rozental je inače uvek krcata. Tu je velika koncentracija hostela i pre večernjeg izlaska turisti uglavnom svraćaju na brzi obrok. Sada toga nema.
Već na samom početku sprovođenja vladinih mera protiv širenja korona-virusa, kada su restorani još smeli da poslužuju goste u sopstvenim prostorijama, posao je krenuo nizbrdo. Zbog pravila o najmanje metar i po razmaka između gostiju, kapacitet se drastično smanjio. Ipak: „Bilo mi je drago što su ljudi i dalje dolazili, komšije, čitave porodice“, kaže Mujanović.
Kod njega motivacija da restoran ostane otvoren, iako ekonomska logika nalaže drugačije, seže još iz dana kada se u Sarajevu tek nagoveštavao rat. „Kada se sve zatvori, situacija postane još depresivnija. Ta psihoza se još produbljuje kada sve stane“, kaže. Mujanović, kojeg svi zovu Mime, zato je vlasnicima kompanije u čijem sastavu se nalazi i „Yumcha Heroes“ objasnio da je bolje da restoran nastavi sa radom. „Sve ostalo bi bio znak da smo se predali.“
Opstanak zbog komšija
Nešto severnije, na granici između popularne četvrti Prenclauer Berg i nešto mirnijeg stambenog kvarta Vajsenze, Mario Žulj je pre nekoliko godina otvorio italijanski restoran „Ravello“. Za ovih nekoliko godina Mario je od tog restorana uspeo da stvori mesto gde se okuplja komšiluk. I upravo je zbog njih restoran i dalje otvoren.
I tu hrana doduše može damo da se dobije na improvizovanom šanku na ulazu, ali najvažnije je da život ide dalje. „Meni je najvažnije da se ne izgubi kontakt sa stalnim mušterijama. Ujutro popijemo grapu, popričamo“, objašnjava razloge zbog kojih njegov restoran još uvek ustraje na bar malo normalnosti. „Zbog finansija to nije. Ja svaki dan beležim minus, ali želim da ljudima ovde u kraju pokažem da sam još tu za njih“, priča Mario.
I to ne samo hranom za dostavu, već i konkretnom pomoći koju Mario i njegova ekipa preko oglasa u izlogu nude komšijama koji možda ne mogu sami u nabavku ili je potrebna neka druga pomoć.
„Još mesec, dva...“
Pomoć, ali finansijska, potrebna je upravo ovakvim malim preduzetnicima poput Marija. Nemačka vlada je pripremila hitnu finansijsku injekciju od 5.000 evra upravo za preduzetnike poput njega, ali je internet-stranica na kojoj se podnosi zahtev zbog opterećenosti pala nekoliko sati nakon što je otvorena.
Mario je svoje radnike već poslao na skraćeno radno vreme. To se takođe finansira iz državnih fondova koji su odobreni ove nedelje. No, s obzirom na to da sve to ide preko knjigovođa koji su sada zatrpani poslom, malo će potrajati dok pomoć ne dođe. Koliko još Mario može da izdrži u ovoj situaciji? „Mesec, dva a dalje ćemo da vidimo“, kaže.
I on, kao i Mime, povlači paralele s devedesetim. „Ma ja sam preživeo rat, preživećemo i ovo“, zaključuje optimistično.
Ražnjići i ćevapčići na prisilnom odmoru
Darijo Đonlić, vlasnik „Croatia Grill Zum Ritter“ odlučio se da, sve dok traju mere ograničenja kretanja građana, stavi ključ u bravu. „Meni se to ne isplati. To nema smisla“, kaže Đonlić koji je do svog restorana u četvrti Rajnikendorf svratio samo da bi pokupio neke stvari.
„Mi nismo klasični restoran za poneti. Plata s mesom baš i nije jelo za dostave“, kaže. Osim toga, nastavlja, mi dobrim delom zarađujemo na piću. „Naše porcije su jeftine i velike, tu nema mnogo zarade“. Darijo se nada da će, ako ništa drugo, kad uskoro otopli, moći goste da poslužuje na terasi.
Do tada će gosti, uglavnom iz četvrti, svoje „Grillplatte“ morati da naručuju negde drugde. Ali i „Borik“, još jedan restoran u istoj četvrti i sa sličnom ponudom, do daljeg je stavio ključ u bravu (naslovna slika). Ćevapčići, ražnjići i obavezni đuveč, čekaju neka bolja vremena.