Beograd na vodi: Jednačina sa mnogo nepoznatih

Dojče vele: Jeste li videli maketu Beograda na vodi u Geozavodu?

Nemanja Nenadić: Nisam išao tamo, video sam na televiziji.

Kako Vam se čini?

To je stvar ukusa. Lično mi se ne dopadaju zgrade od stakla i betona, više volim drugačije stilove. To je stvar struke i svakog čoveka ponaosob, šta mu se dopada, a šta ne. Arhitektonski je zanimljiv drugi problem: to područje nije uređeno na osnovu nekog arhitektonskog konkursa gde bi struka dala svoje viđenje i odabrala između više ponuđenih rešenja. Pošlo se obrnutom logikom i od ideja koje je na sto stavio potencijalni investitor. Bez obzira da li su rešenja dobra ili loša, lepa ili ružna, sama procedura je problematična.

Pitam o maketi jer izgleda da osim te makete ne znamo mnogo više o Beogradu na vodi.

Zapravo nema dovoljno informacija o pravnoj prirodi posla. Pominje se da će ugovor tek biti zaključen, pominju se neki rokovi, najnovija informacija je, kako smo čuli od gradonačelnika, da će sve biti poznato za nekoliko nedelja. Međutim, još uvek se ne zna kakve će biti odredbe ugovora, prava, obaveze i rizici srpske strane. I ne samo to – još uvek se ne zna ni koje vrste će taj ugovor biti. Da li je reč o iznajmljivanju, prodaji ili poklanjanju zemljišta?

Više puta je rečeno da sve pare daje investitor iz Emirata, a da Srbija „samo“ treba da raščisti zemljište. Međutim, Akademija arhitekture Srbije upozorava da to podrazumeva izmeštanje glavnih stanica, prilaznu infrastrukturu, vodovod, struju...

Raščišćavanje terena i izmeštanje železničke stanice kao ideje postoje odavno i po sebi nisu sporne. Treba ukloniti olupine i nelegalno podignute udžerice. Izmeštanje železničke stanice se pominje u nekim aktima pre više decenija. Prema mom uverenju to je odvojena priča od izgradnje Beograda na vodi kakav se sada planira. Ali u praksi vidimo da se ništa nije radilo godinama, a da je ubrzano zbog konkretnog projekta. Treba raščistiti teren i to mora nešto da košta, ali problem je što ono što sledi posle čišćenja nije utvrđeno u proceduri koja bi podrazumevala analize i nadmetanje, bilo za prodaju zemljišta ili javno-privatno partnerstvo. To je sporno.

A ipak su radovi već počeli. Bez ikakvog ugovora, već je sagrađen prvi objekat, „promotivni“ i „privremeni“ sa sve restoranom. Šta je motivacija srpskih vlasti da uprkos nedoumicama i protestima struke pokrene buldožere?

To je bilo jedno od predizbornih obećanja. Očigledno je da još uvek postoje dogovori i razgovori sa potencijalnim investitorom. Pretpostavljam da zato Vlada istrajava na projektu. Za tako nešto postoji pravni osnov – međudržavni sporazum sa Emiratima koji omogućava da se odabir partnera za zajednička ulaganja izvrši bez nadmetanja i primene zakona o javno-privatnim partnerstvima. Međutim, bez obzira da li će poduhvat biti valjano pravno pokriven, prilično je apsurdno da sa jedne strane imamo zakone koji omogućavaju nadmetanje kod javnih nabavki ili iznajmljivanja prostora i da se ti zakoni primenjuju kada posao vredi deset ili sto hiljada evra, a da ne važe za projekat koji vredi nekoliko milijardi evra. Procedura nadmetanja bi omogućila da se dođe do ekonomski najbolje ponude i za Srbiju i za Beograd.

Pomenuli ste međudržavni sporazum sa Emiratima… ovo nije prvi posao prema tom ugovoru. Vidite li Beograd na vodi u kontinuitetu sa recimo Er Srbijom ili plaćanjem Tonija Blera da savetuje srpsku vladu?

Međudržavni sporazum koji je Skupština ratifikovala je forma koja omogućuje ovakve aranžmane. To se dešava, bez obzira o kojoj zemlji je reč – jer Srbija je imala takve sporazume i sa Rusijom oko Južnog toka i NIS-a, sa Kinom, Azerbejdžanom pa i međudržavne sporazume sa EU. Svi ti sporazumu imaju veću pravnu snagu od domaćih zakona, a ponekad isključuju i njihovu primenu i konkurenciju. Postavlja se pitanja da li su rizici i gubici zbog odsustva konkurencije možda veći od potencijalne dobiti.

To nije jedini pravni izuzetak – Beograd na vodi dobija i svoj leks specijalis čime se praktično izvlači iz nadležnosti grada.

Bilo kakav leks specijalis unosi pometnju u pravni sistem. Mnogo bi bolje bilo da je ova Vlada – ako tako smatra – predložila izmene zakona o eksproprijaciji zemljišta kojima bi omogućila prisvajanje zemljišta i za namenu građenja stanova i poslovnih objekata za dalju prodaju – jer o tome je reč. Pa ako narodni poslanici to podržavaju i Ustavni sud ne vidi problem, onda bi norma ušla u pravni sistem, ali ne samo za jednu situaciju nego za sve buduće. Zakoni se po prirodi ne prave da bi rešili jedan slučaj, nego da bi univerzalno važili.