Beograd: Atek ide u Nemačku

Scena iz parka pored železničke stanice u Beogradu gde se i dalje svakodnevno okupljaju stotine izbeglica: grupa mladih Avganistanaca pokušava da igra fudbal na blatnjavoj travi. Među njima je mršavi dečak u crvenoj jakni. Smeje se i skače kao da nema nikakvih briga. Pri tome je Atek prošao neverovatan put dok nije stigao u Srbiju. Nekoliko ljudi mu je pomoglo a onda je u Makedoniji nabasao na Nasira, koji se brine o njemu kao stariji brat.

„Moji roditelji su ostali u Avganistanu, tamo su stalno borbe i mi deca nismo mogli da idemo u školu“, priča Atek. „Zato su me roditelji i poslali na put i sada sam tu". Ateku je 12, možda 13 godina, tačno ni sam ne zna. Nasir pojašnjava šta je ovaj tinejdžer sve doživeo. „Iz Avganistana je dospeo u Pakistan, onda je prešao iransku granicu, pa ušao u Tursku i peške preko brda stigao nekako u Bugarsku.“ Tamo ga je policija maltretirala zajedno sa ostalim izbeglicama. Prešao je put od 6.000 kilometara, velikim delom na sopstvenim nogama.

Atekovom zaštitniku Nasiru je 20 godina i dolazi iz Kabula, za razliku od Atekove porodice koja živi izvan glavnog grada Avganistana. „Njegovi roditelji su siromašni seljaci sa komadićem zemlje koji imaju previše dece da bi ih mogli prehraniti. Želeli su da barem jedan sin dobije šansu za bolji život“, pojašnjava Nasir. Mnogi se plaše da bi im Talibani mogli oduzeti sinove i poslati ih u borbe.

Da li je Ateka katkad mučio strah? „Moram biti jak i boriti se“, kaže ovaj dečak ozbiljnog izraza lica. Iz njega kao da progovara njegov otac, koji mu je pred put rekao da on sada mora biti pravi muškarac. Posebno je marš po bugarskim šumama bio iscrpljujući, a još gori put kroz Iran. „Jedanput smo čak nazvali njegove roditelje, jer je hteo da se vrati tvrdeći da ne može dalje. Oni su mu međutim poručili da se ne vraća“, kaže Nasir. U parku je podignut šator u kojem se izbeglicama deli topla čorba i hleb sa marmeladom. Za Ateka je to bilo poput svetkovine. „Hrana je ovde zaista dobra“, kaže ovaj tinejdžer koji se mesecima hranio keksom i vodom. Njegovo omiljeno jelo je pilav s ovčetinom. Dok priča o pilavu, oči mu iskre.

Tako se u Beogradu u jednom od šatora glupa mladih Avganistanaca jedan dan odmorila, ali mora da se sprema na dalji put. Još iste noći nameravaju da se autobusima prebace do granice sa Hrvatskom. Ni stariji Nasir još ne zna da posle toga moraju preći još tri granice da bi stigli do Nemačke. Ali oni se više ne brinu za ostatak puta jer je najgore ostalo iza njih. Atek nema ništa u svom ruksaku osim jedne čiste majice, nekoliko para čarapa i pakovanje keksa. Sa dna ruksaka izvlači bele patike. Nije ih još nijednom obuo i čuva ih za svoj novi život u Nemačkoj. Treba mu međutim topao džemper jer su noći hladne. Nasir ga vodi ka autobusu jedne humanitarne organizacije koja deli odeću.

Svoje roditelje Atek narednih godina neće videti. Porodica je previše siromašna da bi mogla da dođe u Evropu. On ne zna šta ga čeka. „Samo želim da idem u školu i nešto naučim“. To je njegov san o boljem životu, roditelji su mu rekli da je to najvažnije. Nemačku poznaje samo sa TV-a. Njegovi roditelji su smatrali da je to najbolja zemlja za njega. Svakih nekoliko dana mu neko iz grupe pozajmljuje svoj telefon kako bi mogao da nazove roditelje.

S prvim mrakom Avganistanci kreću ka autobuskoj stanici. Vožnja košta samo 10 evra. Atekovi pratioci su uvek nekako skupljali novac za tinejdžera. Šta i kako dalje? Atek sleže ramenima i upire pogled u Nasira. „Ne znam šta će biti sa nama, ali uz božiju pomoć dovešću ga do Nemačke.“ Tamo će onda drugi odlučivati o Atekovom životu.