Rodio se monstrum pod imenom Republika pendrečka. Sva licemerna objašnjenja interesne kaste okupljene oko političara koji je privatizovao državu, Milorada Dodika, ne mogu stvoriti čak ni privid legalnog i legitimnog delovanja.
Ekscesivna upotreba policijske sile na Trgu Krajine ostaće upamćena kao čas kada su Miloradu Dodiku, Draganu Lukaču i svim njihovim buzdovanima spale pretesne demokratske čakšire – odavno su popucale po šavovima, a šlic je van funkcije – i kada su narodu pokazali svoje ukrućene pendreke, koje već godinama krvlju veštački snabdeva vijagra srpskog šovinizma.
Kratkoročno možda sada likuju kipteći od palanačke zluradosti. Uspeli su da zauzmu Trg Krajine i da sa njega izbrišu Davidovo srce. Na dužu stazu oni su izgubili i ljudski i politički kredibilitet.
Nema te sile koja će zatvoriti majku zato što nosi sliku svog mrtvog deteta, a da se toj sili sopstvena bahatost ne obije o glavu. Nema te sile koja će šutirati ženu na tlu, a da se i dalje smatra demokratskom. Nema te sile koja premlaćuje i hapsi opozicione poslanike, ma ko i ma kakvi bili, kada stanu na stranu naroda, a da nije završila na đubrištu istorije.
Zašto baš sad?
Milorad Dodik je poprilično grub, ali iskreno nabusit čovek. Trebalo bi ozbiljno shvatiti njegove navodno estradne izjave. U julu za beogradske tabloide Dodik izjavljuje: „Boriću se protiv svakoga ko hoće da ukine Republiku Srpsku, pa i ovoga Davora, koji to radi, zloupotrebljavajući ove proteste.“ U ovom tonalitetu grakću sve do danas svi dodikoidi na društvenim mrežama. Svetska zavera protiv RS se očitava u tome da jedan otac traži ubice svoga sina.
Zaustavimo se malo kod ove izjave. Dragičević traži da institucije Republike Srpske pronađu ubice njegovog deteta. Ako to nisu u stanju ili čak skrivaju ubice, onda ta poludržava po tumačenju jednog očajnog oca koji se, uzgred rečeno, borio za nju, ne treba da postoji. Jer bi razlog postojanja te policije trebalo da bude obezbeđivanje zakona, a ne prikrivanje zločina.
Pokazalo se da je banjalučki ministar policije drukčije shvata svoj posao. On će da naredi pendrečenje žrtava jer ga, onako emotivnog, pogađaju njihove kletve, pa se, jadan, plaši za svoju bezbednost. Ideološki alibi odavno mu je pripremio gazda Milorad.
Dodik smatra da je Davor Dragičević napao Republiku Srpsku, a ne obrnuto – da je Republika Srpska na svim nivoima, ali pre svega na pravosudnom, izdala porodicu Dragičević. Patriotsko mačevanje sa ocem mrtvog deteta je imbecilno, ali populistički udara u jezgro svesrpske paranoje: Ako Milorad popusti Davoru, doći će oni iz sarajevskog „Teherana“ (u kojem se, vidi čuda, odnedavno ipak nalazi Dodikova fotelja) ali i sa Zapada, da bi ukinuli RS kao okvir slobode za srpski narod.
A šta kada taj okvir počne da se crta pendrekom? Draži je Srbinu iz RS dobojsko-banjalučki od sarajevskog pendreka? Tako to vidi policajac Lukač čitajući sa usana što sam sebi govori Dodik.
„Više neće biti ondje“
Podsetimo se: David je nestao u noći između 17. i 18. marta. Sve se dešavalo u izbornoj godini, Njegovog oca nije interesovala vlast, već je tražio pravdu za mrtvog sina. Tvrdio je da mu je sin mučen i ubijen. Policija je, kad su našli telo, izričito tvrdila da je smrt „zadesna“. Prevedeno sa rogobatnog kriminalističkog žargona – nesrećan slučaj.
Otac Davor je od kraja marta svakodnevno izlazio na isto mesto, na Trg Krajine, da kaže da neće odustati. Njegova borba je donela etapnu pobedu. Tužilaštvo je nekoliko meseci posle pronalaženja Davidovog tela počelo da razmatra opciju ubistva. Istraga je bila iznuđena protestima. Namerno ili ne, policija pre toga nije govorila istinu. To je fakat.
U septembru se predizborna kampanja u Bosni i Hercegovini zahuktavala. Bileća je mesto koje je Dodik izabrao za ozbiljnu pretnju: „Iznio krevet na trg i misli da je frajer. Osmoga više neće biti ondje“, poručio je tada Dragičeviću. U Beogradu ga je za televizijski kanal sa nacionalnom frekvencijom dan kasnije novinarka zamolila da konkretizuje svoju nameru „čišćenja“ Trga Krajine. Dodik je rekao da je Davidov otac sve u pravu i da je izjava da Dragičevića „od osmog oktobra tamo neće biti“ izrečena kao politička procena – ta tema posle izbora neće biti politički važna. Eto, epski pesnik iz Laktaša nije mislio to što je rekao, on samo voli metafore.
Zaključak se nameće: Dodik se u Beogradu ponaša kao Vučić u Briselu. Glumi demokratskog i razumnog lidera. Šta je njegova istina? Njegova istina su pendreci na glavnom banjalučkom trgu, koji doduše nisu došli dan posle izbora, osmog oktobra. Ali evo ih sada, krajem decembra, u punoj raskoši.
Institucionalno nasilje i hapšenja, s one strane svakog nebeskog ili zemaljskog morala, samo su nezgrapno ispunjenje predizbornog obećanja Milorada Dodika made in Bileća. Njegova bilećanska besa stigla je žrtve sa zakašnjenjem, ali spektakularno i brutalno, prekrivena plaštom pseudolegalnosti.
Tvrdo nasilje, pa iščuđavanje
Dodik se oglasio. Zabezeknut. Onim što je sam proizveo. Samo što to ne kaže. Nego krivi žrtve da se neoprezno izlažu policijskom nasilju: „Moram da priznam da sam šokiran scenama u kojima se na Trgu Krajine vide majke sa malom decom i javno pitam sve u Republici Srpskoj ko bi svoje dete doveo na mesto koje je sasvim očigledno mesto opsežne policijske akcije.“
Batinanje novinara, njihovo teranje da ljube zid, gaženje žena koje su već oborene na zemlju, udaranje narodnih poslanika u međunožje, to je, bože moj, rutinska stvar. Samo, otkud tamo deca, jebote?
Mediji na Dodikovom povocu su više puta članove grupe „Pravda za Davida“ nazivali „rušiocima RS, stranim plaćenicima i soroševcima“. Tako je, kako su utvrdile kolege iz „Raskrinkavanja“, smišljena dezinformacija i vest da su demonstranti koji su pokušali da spreče hapšenje jednog mladića masovno šutirali policajca na zemlji. To funkcioniše čak i kada se ispod naslova o „šutiranju“ objavi video na kojem od tog šutiranja nema ni traga. Nastavlja se kriminalno kriminalizovanje protesta.
Jer, kako reče jedna od Dodikovih prigodnih ličnosti – Dragičević je sve u pravu.
I Lukač se oglasio. Da li se oseća odgovornim za prekomernu upotrebu sile? „Ko je prekomjerno upotrebio silu?“, odgovara ovaj epski junak. Izgleda da se tamo na funkcije dolazi samo ako imaš sertifikat za krajnji bezobrazluk. Da ponovimo: Batinanje novinara, njihovo teranje da ljube zid, gaženje žena koje su već oborene na zemlju, udaranje narodnih poslanika u međunožje, to je, bože moj, rutinska stvar?
A Dragičević je sve u pravu, što reče jedna od one dve Dodikove ličnosti.
Pendrek sa predumišljajem
Zar sve što smo videli na Trgu Krajine nije bolesno shvatanje i prava i pravde i smisla državnog monopola sile? Ako nalogodavci naknadno tumače pendrečenje kao jedino moguće delovanje pravne države zar to nije bezočno ruganje građanima i žrtvama?
Davor svakako neće odustati. Bio iza rešetaka ili na slobodi, on je, i protiv svoje volje, tražeći pravdu, postao žižno mesto otpora samovolji. Opozicione stranke mogu da podrže njegove zahteve, ali bi svaka vrsta pretvaranja roditeljskog bola u stranačku čorbu bila bljutava. Protesti neće prestati. Važno bi bilo i da otpor ostane nenasilan.
Ovakvi licemeri poput Dodika i jednotračni mozgovi poput Lukača uzalud prišivaju drugima rušilačke namere. Baš oni ozbiljno urušavaju Republiku Srpsku, tvrdeći da je brane „zadesnom“ upotrebom pendreka. Zapravo, ovakvim pendrečenjem sa predumišljajem, oni isisavaju svaki demokratski smisao iz nje.