Bajka o čistom električnom automobilu
28. jul 2017.
Nevaljali momci su ti što prave automobile! Od kad su proteklog vikenda isplivale optužbe za kriminalni kartel protiv nemačke takozvane primerne branše, svi nalaze za shodno da nad Volfsburgom, Štutgartom i Minhenom tresu katran i perje. Razumljivo je to, jer ni skandal sa manipulacijom izduvnih gasova na dizel-motorima nije čestito prošao, kad eto novog.
Koncerni su zauzeli busiju i ćute. I to je razumljivo jer, prvo, istrage o navodnom kartelu su tek na početku pa još važi pretpostavka nevinosti. Drugo, svaka pogrešna reč mogla bi da ih košta milione. Biće da će uskoro umesto njih govoriti advokati.
Naravno, sada likuju samoproglašeni protivnici automobila kao takvog, a motora sa unutrašnjim sagorevanjem posebno. Konačno je na pleća oboren njihov neprijatelj, taj rasadnik štroke koji se hrani fosilnim gorivima!
Ali to je kao sa prelaskom na obnovljive izvore energije. To je država naredila i odgovarajuće bogato subvencionisala, pa opet nemačke firme koje se bave solarnom energijom poput domina padaju u bankrot. Nekako niko ne želi da ima vetrenjaču u dvorištu niti dalekovod iznad kuće.
Zato se kod motora sa unutrašnjim sagorevanjem postavlja isto pitanje kao kod proizvodnje električne energije, naime: odakle će doći struja i toplota kada jednom budu zatvorene sve konvencionalne elektrane?
Kod automobila tako jedno prosto pitanje: čime ćemo se voziti ako zabranimo motore na fosilna goriva? Pa električnim automobilima, tupane! – tako glasi prvoloptaški odgovor. Ali u tom je grmu zec – niko živ ne zna da li će to sa elektromobilom ikada funkcionisati. Jer ekološki bilans takvog auta je upravo mizeran.
Osam godina možete terati običan Mercedes E-klase pa ćete tek tada dostići zagađenje koje prouzrokuje jedan model Tesle. Ukoliko motor sa unutrašnjim sagorevanjem troši manje od šest litara benzina na sto kilometara, on trenutno manje šteti životnoj sredini nego krupniji električni model Tesle. Jedan od razloga za to je što baterije teže skoro tonu.
Milioni električnih automobila znače milione baterija, a to znači da će nam trebati mnogo litijuma i kobalta. A odakle kobalt dolazi? Uglavnom iz Konga, zemlje koju jedu građanski rat i korupcija. Rudu golim rukama vade deca, radeći pod neljudskim uslovima. Ali bez kobalta iz Konga ništa od tih lepršavih vizija o svetu električnih automobila.
Pri proizvodnji baterije emituju se otrovi i fina prašina – i obilno ugljen-dioksid. Na kraju ciklusa bi trebalo odložiti i, najbolje, reciklirati milione baterija. Inače će završiti u običnom smeću.
Možda je automobil na struju samo međurešenje. Možda u budućnosti motore budu pokretale hemijske gorivne ćelije. Možda, možda… ali to sada niko ne zna, nijedan patron automobilske branše, nijedan istraživač kojeg zapošljava. Niko na to pitanje nema iskren odgovor.
Moguće da sa promenom paradigme treba krenuti sa druge strane – više tramvaja i električnih autobusa u jezgrima gradova. Zašto da ne elektrifikujemo autoputeve i prikačimo kamione i putničke autobuse na mrežu poput trolejbusa? Hm, sve je to već smišljeno i odbačeno.
Suština problema je sledeća: kada vidimo kako diletantski Nemačka prelazi na obnovljive izvore energije, onda nema ni mnogo nade da će promeniti paradigmu u saobraćaju. Pogotovo neće dok se pitaju nevaljali momci iz autoindustrije.