Bah - zabušant i lenština?

Nešto pre Božića, naučnici iz arhiva „Bah“ u Lajpcig naišli su na pravu senzaciju. U arhivu grada Debelna, u Saksoniji, Mihael Maul je pronašao pismenu prijavu za radno mesto iz 1751. godine – dakle godinu dana nakon smrti Johana Sebastijana Baha. Njome se Gotfrid Benjamin Flekajzen prijavljuje na konkurs za mesto kantora u crkvi u Debelnu. Između ostalog, on navodi da je „čitave dve godine radio, komponovao, dirigovao i vodio horove u crkvama Svetog Tome i Svetog Nikole u Lajpcigu“ i da je te zadatke „sa uspehom i časno položio“. Iz biografije Flekajzena može se rekonstruisati da se „te dve godine“ odnose na period između 1744. i 1746.

Ta priča i tekst ne bi bili toliko spektakularni da nije reč o sledećem: Johan Sebastijan Bah bio je od 1723. godine pa sve do svoje smrti glavna i odgovorna osoba za sva crkveno-muzička zbivanja u tim dvema crkvama u Lajpcigu. Pod tim su se naravno podrazumevali i svi oni zadaci koje je kao svoje poslove naveo i spomenuti Flekajzen, inače Bahov učenik. Drugim rečima, to bi moglo da znači da veliki majstor svoju dužnost na položaju kantora crkvi u Lajpcigu nije u potpunosti obavljao, već da ju je delegirao na druge. Zašto? Da li je Johan Sebastijan Bah bio zabušant ili za to postoji neko drugo objašnjenje?

Voleo je žene, naročito svoje...

Ono što je i do sada bilo već poznato jeste da samom Bahu posao kantora nije bio posao iz snova, a i osobama koje su ga postavile na taj položaj on je bio tek „treći zbor“. Veliki broj dokumenata iz tog vremena svedoči i o velikom broju većih i manjih sukoba između Baha i gradskog vrha. Bah se nije slagao s njihovom kulturnom politikom, dok su oni njega pak ocenjivali kao „nepopravljivog i lenjog“. Uprkos tome, naučnici su do nedavno ipak polazili od toga da je veliki majstor klasične muzike svoj zadatak ipak ispunjavao kako treba.

„Sada vidimo da to nije bilo tako“, kaže Mihael Maul. „U stvari, nezamislivo je da ga je neko, i to toliko dugo vremena, zamenjivao. Međutim, moguće je da gradski oci ne samo da su znali da Baha zapravo neko menja, već bi bilo moguće da je to bila upravo njihova odluka“, navodi Maul. Naime, poznat je i slučaj koji bi se u današnje vreme mogao nazvati mobingom. Godine 1749. organizovani su konkurs i audicija za njegovog naslednika i to u prisustvu samog Baha. U to vreme i s obzirom na položaj, to je za njega bilo sigurno veliko poniženje.

Ali zašto se Bah tako ponašao? Zašto nije svoju dužnost obavljao kako treba i stalno se suprotstavljao gradskim vlastima? Da li mu je sam zadatak bio dosadan i da li ga je sve to umaralo? Da li je patio od depresije? „ Da je patio od depresije, Bah sigurno ne bi mogao toliko i tako da komponuje. Dakle, s obzirom na njegove fuge i mise koje je komponovao, on očigledno nije patio od sumnji u sebe samog ili gubitka smisla života. Naprotiv, Bah je voleo da radi brzo i efikasno. A voleo je i žene, pogotovo svoje i – voleo je muziku“, navodi lekar i muzički stručnjak sa Univerziteta u Diseldorfu, Volfram Gerc. On ima drugo objašnjenje za Bahov nepotpuni angažman na radnom mestu. „Ne smemo da zaboravimo da njegov vid nije bio najbolji pa zato vrlo verovatno mnogo toga nije jednostavno bio u stanju da obavlja“, tvrdi Gerc.

Životni udarci

Njegov kolega, lekar i profesor muzičke medicine na Visokoj školi za muziku i ples u Kelnu, Per Abilgard, slaže se s tim mišljenjem i dodaje da je Bah, uprkos svemu, bio poseban fenomen. „Imao je samo devet godina kada je izgubio oba roditelja. Kada je umro njegov brat koji se brinuo za njega, Bahu je bilo 12 godina. Od svoje prve supruge koju je veoma voleo nije mogao da se oprostiti jer je preminula kada se on nalazio na službenom putu. Od dvadesetoro dece, koliko ih je imao, sahranio ih je deset. Mislim da bi zapravo bilo mnogo zanimljivije pitanje kako mu je uopšte pošlo za rukom da stvori sve što je stvorio, s obzirom na tolika opterećenja i životne udarce koje je doživeo“, kaže Abilgard.

Osim toga, Bahovo stvaralaštvo čak i ne govori o patnji – njegovi radovi nisu posvećeni nesrećama već naprotiv, oni ljudima i dan danas pružaju utehu i životnu snagu. Bah je, slaže se danas većina stručnjaka, u svakom slučaju bio veliki majstor koji je svoju energiju i snagu znao dobro da raspodeli; kako fizičku tako i onu duševnu, psihičku. Samim tim, razumljivo je da je naučio da odbaci sve ono što mu nije predstavljalo prioritet ili što po njegovom mišljenju nije bilo toliko važno. „U tom smislu, vrlo je verovatno da muzička dela za koja se dugo smatralo da ih je komponovao u poslednjim godinama života, a koja su kasnije navodno njegovi naslednici izgubili – zapravo nikada nisu ni postojala jer ih Bah zapravo nikada nije ni stvorio“, zaključuje Mihael Maul.

Autori: A. Bucko / R. Fulker / Ž. Telišman
Odgovorni urednik: I. Đerković