Azilanti izgubljeni u prevodu
28. novembar 2017.
Alaret Ala je nervozan – ali i uveren da će uspeti da uveri Savezni ured za migraciju u Berlinu (BAMF). Ima razgovor u pola devet, službenicima će još jednom detaljno da ispriča svoj život i zašto traži azil u Nemačkoj.
Ima mnogo toga da ispriča: o njegovom životu u Bagdadu, otmici, ubistvu njegovog oca. Četiri sata priča. Ima i dokumenata koje potvrđuju ono što govori. Alaret Ala je visoko obrazovan, završio je farmaciju i tečno govori četiri jezika. Među tim jezicima, na žalost, nije i nemački. Zato govori na maternjem, arapskom, a prevodilac to prenosi službenicima.
Nakon razgovora Ala je ubeđen da je sve dobro prošlo i da će se u Nemačkoj otvoriti perspektiva za njega i njegovu porodicu. Uspeo je da im ispriča sve što je važno i smatra da im je jasno da nema nikakve sumnje da mu u Iraku preti smrtna opasnost.
Ali osam meseci kasnije stiže zvanični odgovor BAMF-a i Iračaninu se ruši čitav svet: njegov zahtev je odbijen. „Nisam razumeo svet u kome živim. Ništa nisam shvatio. Zato sam odlučio da pronađem nekog ko će zapisnik sa razgovora koji se vodio na nemačkom da mi prevede na arapski. Tek kada sam video prevod onoga što sam navodno rekao, postalo mi je jasno da prevodilac ili jedva razume arapski, ili nije bio u stanju prenese moju priču.“
Vojska prevodilaca
Neke rečenice jedva da su imale bilo kakve veze sa onim što je rekao, mnogi presudni detalji bili su pogrešno ili uopšte nisu bili prevedeni. „Nisam mogao da poverujem, toliko toga u prevodu bilo je pogrešno“.
Ljudima koji su aktivni u humanitarnom udruženju „Za azil“ (ProAsyl) to, na žalost, nije ništa novo. Belinda Bertoluči iz te nemačke organizacije ukazuje da su prevodioci „najčešće slabo plaćeni honorarni saradnici“, a nemačka služba čak i ne proverava da li oni uopšte poznaju jezik sa kojeg su plaćeni da prevode.
To potvrđuju i u Udruženju prevodilaca (BDÜ). Njihov član Jasmine Haled-Džajzer tvrdi da ogromna većina prevodilaca koje angažuje Ured za migraciju „uopšte ne ispunjava uslove“ da postanu članovi Udruženja prevodilaca.
U Saveznom uredu za migracije najpre nas podsećaju na to koliko je ogroman zadatak sa kojim su suočeni – zbog velikog broja izbeglica koje su stigle u Nemačku iz najrazličitijih delova sveta: „Prošle godine saslušano je 445.000 potražilaca azila na najrazličitijim jezicima“. To zahteva pravu vojsku prevodilaca i zato je za samo godinu dana broj samostalnih tumača povećan sa oko 2.600 na čak 7.500. Nemački ured za migracije polazi od pretpostavke da na taj način može da razume šta je rečeno na 472 jezika i dijalekta.
Ko je on da sudi?
U udruženju „Za azil“ ukazuju da često nije dovoljno čak ni odlično znanje jezika, već da je potrebno i poznavanje regiona iz kojeg dolaze izbeglice. To se moglo videti i u nedavnom skandalu sa nemačkim vojnikom i neonacistom koji je zatražio (i dobio!) azil tvrdeći da je on Sirijac koji govori francuski. Zbog toga će morati da bude revidirano čak 2.000 već obrađenih slučajeva izbeglica iz Sirije i Avganistana sa kojima se razgovor nije vodio na maternjem jeziku. Ali to je imalo i druge, možda još gore posledice.
Naime, Jasmine Haled-Džajzer iz Udruženja prevodilaca kaže da BAMF sada traži od prevodilaca da na licu mesta i odmah opomenu službenike ako uoče bilo kakvo odstupanje u jeziku ispitanika. Drugim rečima, prevodilac mora da prosudi da li osoba koja se intervjuiše laže u svojoj tvrdnji odakle dolazi. To je za tu profesionalnu prevoditeljku skandal: „Ako neko takvu procenu prepusti za to neobrazovanom prevodiocu, to će nužno da vodi ka pogrešnim informacijama i glasinama. To ne može da bude osnova postupka u jednoj pravnoj državi!“
Aziz već nekoliko godina radi sa izbeglicama u Berlinu i bio je više puta svedok fatalne uloge prevodilaca. Problem je i to što se neke izbeglice boje da baš sve kažu prevodiocu – pogotovo ako je on musliman, a oni su neke druge vere ili su se odrekli te vere, što je u muslimanskom svetu delo koje se kažnjava i smrtnom kaznom.
Situacija je bolja, ali vreme je izgubljeno
„Veoma je to da su prevodioci pred BAMF-om potpuno neutralni“, kaže Aziz. „Mnogi azilanti su mi ispričali da su im prevodioci savetovali da promene delove svoje biografije kako bi mišljenje o njima ispalo pozitivno. Mnogo prevodioci odlično rade svoj posao, ali ima i onih koji tu svoju poziciju koriste.“
To je i dokazano u najgorem obliku: istraga novinara nedeljnika „Špigel“ i nemačkog javnog servisa ARD otkrila je da je čitav niz Turaka iz graničnih područja sa Sirijom i Irakom koji su govorili i arapski, javljali ono što su saznali – u Tursku! Takvo kršenje načela poverljivosti nije prošlo bez posledica: BAMF je ove godine prekinuo saradnju sa 942 prevodioca, od čega sa 15 upravo iz tog razloga.
I u nemačkom Uredu za migracije svesni su da ima ogromnih problema. Danas ipak postoji i mogućnost žalbe na rad prevodioca, a ako se optužba pokaže kao ispravna, saradnja sa njim se prekida. Za Alareta Ala sve to je prekasno: uz pomoć advokata uputio je žalbu na odluku i sada čeka rešenje. To može da potraje i čitavih godinu dana, možda i duže. Do tada mora da ostane u izbegličkom logoru i zabranjeno mu je da bilo šta radi. „To znači da sam izgubio najmanje godinu dana života – zbog lošeg prevoda“.