Avganistan gladuje, Zapad za to snosi deo krivice

„Pakao na zemlji.“ Tako je situaciju u Avganistanu krajem prošle godine opisao Dejvid Bisli, direktor Svetskog programa za hranu UN. Istina, otkako su talibani u avgustu 2021. preuzeli vlast, gotovo da nije bilo pucnjave, bombardovanja ili borbi, ali je istovremeno privreda te zemlje od tada doživela strmoglavi pad. Međunarodna krizna grupa sa sedištem u Briselu izrazila je bojazan da bi „glad i beda, nakon što su zemlju preuzeli talibani, mogla da ubije više Avganistanaca nego sve bombe i meci u poslednje dve decenije“.

Nora Hasanijen, zamenica direktora avganistanskog ogranka humanitarne organizacije „Save the Children“ za DW kaže da „očajne porodice“ moraju da pribegavaju „sve ekstremnijim strategijama preživljavanja“. Šta to konkretno znači? „To uključuje i da prodaju svoju decu, ali i druge stvari, koje inače nikada ne bi prodavali“, kaže Hasanien.

-pročitajte još: Godinu dana od povlačenja NATO: Hiljade Avganistanaca još čekaju evakuaciju za Nemačku

Kriza bez presedana

Brojevi su dramatični koliko i pojedinačne sudbine koje stoje iza njih. Prema podacima Svetskog programa za hranu, devet od deset Avganistanaca suočava se s nedostatkom hrane i glađu. Od 18 miliona ljudi, polovina ima toliko malo hrane da im je hitno potrebna pomoć.

Ali nedostaje novca. Samo deset miliona ljudi trenutno može da dobije pomoć, rekla je krajem jula na jednoj onlajn-konferenciji za novinare Meri-Elen Mekgroarti, direktorka Svetskog programa za hranu zadužena za Avganistan. Prednost bi, naglašava, trebalo dati onima koji gladuju. Ona je govorila o „ekstremno teškom i često srceparajućem“ procesu odlučivanja o tome kome treba dati pomoć.

Posebno su pogođeni mališani. Prema brojkama UNICEF-a, više od milion dece mlađe od pet godina toliko je neuhranjeno da im je potrebno lečenje. Ali za to često nema mogućnosti zato što je i zdravstveni sistem u kolapsu.

Samira Sajed Rahman obišla je jednu bolnicu u jugoistočnoj avganistanskoj pokrajini Paktiji i ovako opisuje situaciju: „Nema dovoljno lekara, ni medicinskih sestara. Doktori s kojima smo razgovarali nisu primili platu poslednjih šest meseci. Odeljenja su bila puna žena koje su u naručju držale neuhranjenu decu. U slučaju prevremenih porođaja, po tri bebe morale su da dele jedan inkubator“, priča Sajed Rahman, saradnica humanitarne organizacije Međunarodni komitet spasa (IRC).

Zemlja mnogih kriza

Avganistanci se bore s mnogim krizama: razaranja i pustošenje tokom decenija rata, klimatske promene koje već tri godine dovode suša u velikim delovima zemlje, dok su u nekim drugim krajevima sredinom juna zabeležene poplave ili čak sneg, zemljotresa je bilo i ove godine… Ali, najveći izazov, procenjuje Samira Sajed Rahman, jeste izostanak platnog prometa i uplata iz inostranstva.

Zapad je dvadeset godina bio snažno uključen u dešavanja u Avganistanu: kako vojno i politički, tako i u oblasti razvoja. Tri četvrtine javne potrošnje pokrivala je međunarodna zajednica. Mnoštvo razvojnih projekata donelo je puteve, škole, bolnice i obezbedilo njihovo održavanje. Nakon što su talibani preuzeli vlast, protok novca preko noći je obustavljen. „Bilo je oko 400.000 zaposlenih u javnom sektoru, plus oko 200.000 u osiguranju“, kaže Sajed Rahman. „Mnogi od tih poslova su nestali. Nezaposlenost je ogromna, kao i inflacija.“

Uz haos – još i sankcije

Talibani su zaista bili partneri SAD u mirovnim pregovorima, koji su brzo mutirali u pregovore o povlačenju. Ali vlada koju su talibani formirali je izolovana i nije međunarodno priznata. To je zaustavilo protok novca. Osim toga, sankcije koje su uvedene protiv islamističkih terorista, sada utiču i na vladajući aparat predvođen talibanima – a time i na čitavu zemlju.

Na snazi su dve vrste sankcija. Ujedinjene nacije i Evropska unija uveli su sankcije pojedinim pripadnicima talibana – uključujući i članove „de fakto vlade“, što je izraz koji koristi nemačko Ministarstvo spoljnih poslova. Osim toga, Sjedinjene Države jednostrano su uvele sankcije talibanima koje je Vašington od 1999. godine uvrstio na spisak posebno opasnih globalnih terorističkih organizacija (SDGT).

Sve u svemu, te sankcije su imale za cilj ekonomsku izolaciju Avganistana, ukazuje Konrad Šeter iz Međunarodnog centra za studije sukoba iz Bona (BICC). „Svi privredni tokovi su prekinuti. Sve što nije humanitarna pomoć je obustavljeno. Prekinuti su i svi razvojni projekti u zemlji. Avganistan je potpuno odsečen od ekonomskih i finansijskih tržišta. Avganistanci su katapultirani nazad u samoodrživu ekonomiju.“

Centralna banka bez deviza

Tome je doprinela i odluka američke administracije da zamrzne oko sedam milijardi evra Centralne banke Avganistana i zadrži polovinu iznosa za eventualnu odštetu žrtvama terorističkih napada od 11. septembra 2001. godine. To je pravno upitan korak, ocenjuje specijalna izvestiteljka UN za jednostrane mere prisile Alena Duan: „S gledišta međunarodnog prava, novac Centralne banke ne pripada vladi, nego zemlji“, naglašava Duan za DW.

Bez pristupa deviznim rezervama, Centralna banka može samo u veoma ograničenoj meri da obavlja svoj zadatak u okviru avganistanske privrede. Sankcije i nedostatak deviza čine gotovo nemogućim transfer novca u Avganistan. U teoriji je moguće dobiti specijalnu dozvolu u humanitarne svrhe, ali ju je u praksi teško nabaviti. To se odnosi i na nemačku pomoć Avganistanu. Na pitanje DW, portparol nemačkog Ministarstva za razvoj je kao „veliki izazov u sprovođenju mera“ naveo „nefunkcionisanje bankarskog sektora, zbog čega je teško prebaciti novac u Avganistan“.

Ljudi s koferima novca

Humanitarne organizacije zato moraju da pribegavaju neuobičajenim sredstvima. Kako za DW kaže Elke Gotšalk, direktorka azijskog ogranka organizacije „Pomoć gladnima u svetu“, transferi novca moraju da se obavljaju drugim kanalima, recimo preko tzv „haval-mreža“. To praktično znači da „Pomoć gladnima u svetu“ novac najpre prebaci na račun „havala-agenta“, a ti agenti zatim obezbede da novac stigne u Kabul, u gotovini. Mi ga tamo prebrojimo i onda možemo da ga koristimo.“

I Međunarodni komitet spasa se oslanja na „havala-mreže“, kaže Samira Sajed Rahman. Međutim, dodaje, „to nije pouzdan i održiv način“ finansiranja. Kada je reč o gladi u Avganistanu, ona je uverena u sledeće: „Ovu krizu je napravio čovek, izazvala ju je međunarodna zajednica.“ To je ocena s kojom se slaže i Nora Hasanijen iz organizacije „Save the Children“: „Nikakva količina humanitarne pomoći neće stvarno rešiti problem. Potrebno je kompleksnije rešenje.“

Okončati izolaciju

To tako vidi i Međunarodna krizna grupa. Početkom juna je Graem Smith, njihov stručnjak za Afganistan, nakon posete Kabulu napisao: „Da bismo spasili zemlju od ponora i još veće katastrofe, moramo okončati njenu izolaciju, podstaći razvojnu pomoć i uveriti zapadne i regionalne vlade da pruže pomoć u cilju privrednog oporavka.“

Ostaje međutim pitanje da li je to moguće kroz saradnju sa režimom koji masovno krši ljudska i manjinska prava, posebno žena i devojaka. Ahim Štajner, direktor Razvojnog programa UN, o tome ima jasan stav. On je krajem maja na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu poručio: „Pa ne možemo zbog moralnog zgražavanja da ostavimo na cedilu 40 miliona ljudi u Avganistanu!“

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.