Avangarda na bojištima Velikog rata

„Uvek se nekako čini da su u godinama kada su se događali svetski ratovi umetnici prestali s radom. Ali to naravno nije tačno. Naprotiv, tada su većinom bili vrlo produktivni“, kaže Angelika Franke. Ona je zajedno s timom stručnjaka iz Saveznog izložbenog salona (Bundeskunsthalle) u Bonu tri godine radila na pripremi izložbe pod naslovom „Avangarda u borbi“. Izložba obuhvata razdoblje stvaralaštva tokom Prvog svetskog rata. Naime, kako kaže Franke, njoj i njenim kolegama upalo je u oči da se u savremenoj istoriji umetnosti kao i u biografijama umetnika ovo razdoblje ne spominje. „Jasno se mogu primetiti te rupe. U literaturi se spominju stvaralačka razdoblja do 1914. godine u kojoj je počeo ovaj rat, a nastavak je tek po završetku istog, dakle, nakon 1918“, kaže Franke.

Činjenica je naime da su umetnici u ovom razdoblju bili itekako produktivni, a opseg njihovog rada iznenadio je čak i samog kustosa izložbe Uvea Šnedea. „Stvarno je neverovatno i začuđujuće da su umetnici s najprimitivnijim sredstvima stvarali čak i kada su bili na ratištu. Recimo Fernand Leger kojem tada na raspolaganju nisu stajala platna na kojima je mogao slikati, rezao je kore drveta i onda na njima crtao. Drugi su crtali na običnim papirima, izrađivali jednostavne akvarele. Drugim rečima, tada je na međunarodnoj sceni zapravo nastalo toliko bogatstvo radova o kojima do sada još nismo ništa znali“, objašnjava Šnede.

Prekid zlatne avangarde

Ko želi odgovor na pitanje na koji način je Prvi svetski rat uticao na umetnost onog vremena, mora znati da je vreme pre 1914. godine bilo razdoblje kada se avangarda nalazila na svom vrhuncu. Umetnici iz svih zemalja sveta međusobno su sarađivali, postojale su prve organizovane mreže komunikacije i svi zajedno su pokušali da nađu najnovije oblike i izraze za ono što su želeli da kažu. Dok su oni zajednički stvarali revoluciju, evropski političari krenuli su drugim smerom. A posledice tog skretanja su nam dobro poznate i dan danas: više od 10 miliona poginulih, još mnogo više ranjenih… među njima i velik broj umetnika klasične moderne.

Ono što je posebno tragično je i činjenica da je ovaj rat uticao na mnoga prijateljstva i saradnju među umetnicima. Najbolji primer za to pruža upravo umetnička grupa Plavi jahač. „Ovom kolektivu su pripadali ruski umetnici Mariane fon Verefkin, Aleksej fon Lavljenski i Vasilij Kandinski. Oni su živeli u Minhenu i ovde su našli dom. Ovde su radili s nemačkim kolegama, umetnicima Francom Markom, Augustom Makeom i Gabriele Minter. Kada je izbio rat, morali su kao ‘neprijateljski stranci' da napuste Nemačku i pobegnu. Time se ova grupa raspala“, priča Šnede. August Make je ubrzo stradao na ratištu, 1914. godine u francuskoj Šampanji, a Franc Mark 1916. godine kod Verduna.

Kada prijatelji postanu neprijatelji

Rat je uneo razdor među pomenutim umetnicima. Franc Mark je recimo pozdravio početak rata ali ne iz nekih patriotskih razloga već zato što je u tome video šansu za propast građanskog sveta stare Evrope. U ratu je video snagu iz koje se može izroditi nešto novo i čisto. No, kada je ova stajališta naveo u pismo svom prijatelju Kandinskom, ovaj za to nije imao niti najmanje razumevanja. „Cena čišćenja je prestrašna“, napisao mu je Kandinski.

Na ruskoj strani ratišta, u bitkama protiv Nemačke, našli su se tako i mnogi ruski umetnici; na primer Kazimir Maljevič i Vladimir Majakovski. Drugi pak, kao Francuz Robert Delone, pobegli su od rata u tada neutralnu Španiju, njegov kolega Hans Arp u isto tako neutralnu Švajcarsku. Od poznatih umetnika koji su otišli na ratište, mnogi su poginuli ili pak stradali od posledica doživljenih trauma. Tako je Maks Bekman bio svedok prvog nemačkog napada bojnim otrovima, u bici kod Iperna u Belgiji. Nešto kasnije doživeo je nervni slom. Drugi pak, poput Žorža Braka ili Mihaila Larionova, preživeli su Prvi svetski rat s teškim povredama koje su osećali do kraja života.

U potrazi za novim slikarskim sredstvima

Ali do koje mere je ovaj rat uticao na umetnike koji čak i nisu bili na ratištima, pokazuje primer Ludviga Kirhnera. „On je samo bio u vojnoj službi ali nije bio na frontu. On je tokom rata naslikao autoportret na kojem se prikazao s odsečenom rukom i to desnom, znači onom kojom je radio. Čini se kao da je umetnik želeo da kaže da mu je rat oduzeo njegovu stvaralačku snagu“, kaže kustos Uve Šnede.

Ovaj rat je doneo i promenu po pitanju tema, stila i načina prikazivanja sveta u kojem su umetnici živeli. Kada su ustanovili da njihova dotadašnja sredstva više nisu odgovarajuća, počeli su da se radikalizuju. Georg Gros je recimo zaključio da se ružan svet može prikazivati isključivo na isto tako ružan način. Kazimir Maljevič odgovor je pronašao u apsolutnoj apstrakciji i time zapravo otvorio nova vrata moderne umetnosti. Njegova legendarna slika crnog kvadrata predstavlja početak i osnovu suprematizma.

Umetnički odgovor

Dok je u ostatku Evrope većinom besneo rat, Švajcarska je kao neutralna zemlja koliko toliko uživala u miru. Umetnici koji su se ovde našli, počeli su da stvaraju novi pravac – dadaizam, pokret koji se pojavio 1916. godine u Cirihu. „Ne tvrdim da je rat otac svega, ali činjenica je da se dadaizam pojavio samo zato što su mnogi umetnici kao izbeglice stigli u Švajcarsku i ovde počeli da rade nešto novo“, kaže Šnede.

Dodaje da je bilo i drugih načina bega od rata i ondašnje stvarnosti. „Đorđo de Kiriko i Karlo Kara od rata su pobegli u jednu psihijatrijsku vojnu bolnicu u Ferari kako bi onde pronašli mir i nastavili s radom. Tako su zapravo nastala remek-dela kasnijeg surealizma, takozvana metafizička umetnost“, kaže kustos izložbe u Bonu. „Drugim rečima, ne znamo kuda bi umetnost išlqa da nije bilo Prvog rata. Ali činjenica je da su umetnici i tokom rata stvarali te da su dadaizam, suprematizam i surealizam nastali kao direktne reakcije na rat i uništenje“, zaključuje Angelika Franke.

Autorke: Birgit Gerc / Željka Telišman
Odg. urednik: Nemanaj Rujević