Automobil kao ubojito oružje?

Pešaci koji noću stoje na semaforu i čekaju da im se upali zeleno svetlo, mada nigde nema nikakvog automobila na vidiku – takva scena ukazuje na to da se nalazite u Nemačkoj. U svim anketama u kojima stranci ocenjuju što je to tipično nemačko, stajanje na praznoj raskrsnici usred noći se redovno nalazi na samom vrhu liste. U tom strpljivom čekanju su sažete različite karakteristike onoga što se naziva nemačkim načinom razmišljanja i života: uverenost da je disciplina vrlina koju je nužno uvek iznova potvrđivati; striktno, ponekad i slepo, poštovanje važećih propisa, zakona i načela opšteg reda; duboko usađeno uverenje da se sve što radimo uvek mora moći uopštiti na nivo pravila koje važi za sve.

Kada strpljivi Nemac nekom strancu objašnjava zašto na crvenom svetlu semafora mora čekati, argument je uvek isti: pa šta bi bilo, kada bi svi u saobraćaju radili šta hoće? Nezamislivo! Katastrofa! I naravno: izvor nebrojenih saobraćajnih nesreća. „Sistemi pravila su temelj naše civilizacije. Neko pravilo može izgledati kao proizvoljno, ali ono ima smisla samo ako ga se svi pridržavaju", kaže saobraćajni psiholog Jerg-Mihael Zon u intervjuu za Špigel. To je pri tom tipično nemački način razmišljanja: „U Francuskoj crveno svetlo na semaforu znači: moram biti oprezniji pri prelasku ulice nego kad je zeleno. Francuzi su navikli na to da odnose sporazumno regulišu. Mi Nemci strogo poštujemo pravila. To su dva različita sistema, i oba funkcionišu", naglašava Zon.

To potvrđuju i statistički podaci: broj poginulih u saobraćaju je 2015. sa 43 smrtna slučaja na milion stanovnika u Nemačkoj znatno ispod proseka Evropske unije (57). Pri vrhu liste je Hrvatska sa 82 poginule osobe na milion stanovnika.

Žrtve – nedužni prolaznici

Možda upravo kao suprotnost tom opšte raširenom i dominantnom načinu razmišljanja i ponašanja u saobraćaju poslednjih se godina ulicama nemačkih gradova širi fenomen ilegalnih automobilskih trka. Najčešće se radi o takozvani spontanim trkama: na nekom semaforu se slučajno istovremeno nađu dva vozača i pogledima se dogovore. Kada se upali zeleno daju gas do daske. Ko prvi stigne do sledećeg semafora, taj je pobednik. Ponekad se međutim radi i o unapred dogovorenim trkama na definisanoj deonici. Po pravilu takve trke uključuju i ignorisanje pešačkih prelaza te prolaz kroz crveno svetlo na semaforima, bez obzira na posledice.

U svim dosada zabeleženim slučajevima radi se o mlađim muškarcima koji upravljaju jakim, često friziranim vozilima – što više konjskih snaga, to bolje. Fenomen je tokom devedesetih nastao u SAD, kasnije se proširio i na Nemačku. Za razliku od SAD, gde se ilegalne trke svesno održavaju noću na praznim drumovima u industrijskim zonama, u Nemačkoj se one voze najčešće danju i to unutar gradova. Cilj je ne samo doživeti adrenalinski udar već i pokazati se drugima: što više posmatrača, to bolje.

Bezbednost u saobraćaju igra pri tome tek sporednu ulogu, pogotovo bezbednost slučajnih prolaznika. Tako je 2001. godine u Kelnu smrtno stradao sin tadašnjeg gradonačelnika Frica Šrame. On je zajedno s drugim pešacima usred dana u Kelnu stajao na semaforu i čekao na zeleno svetlo, kada je vozač jednog automobila koji je učestvovao u ilegalnoj trci izgubio kontrolu nad vozilom i zaletio se u grupu. A krajem 2006. je na sličan način poginuo jedan pešak u Bohumu. Keln se ponovo našao u centru pažnje u aprilu 2015, kada je tokom ilegalne trke jedna biciklistkinja teško povređena i nekoliko dana kasnije je umrla od posledica.

Prekršaj ili krivično delo?

Dosada je učešće u ilegalnim trkama u Nemačkoj tretirano kao saobraćajni prekršaj, pa su i predviđene kazne bile više nego blage: za organizovanje ili učešće su predviđene novčane kazne od 400 do 500 evra i oduzimanje vozačke dozvola na maksimalno mesec dana. Ukoliko bi tom prilikom došlo do materijalne štete ili bi ljudi bili povređeni, to se tretiralo kao uobičajeni saobraćajni udes.

No u poslednje vreme jača svest o opasnosti ilegalnih trka. Još u jesen prošle godine je u Bundestagu raspravljano o nacrtu zakona kojim bi se ilegalne trke gradskim ulicama ubuduće tretirale ne kao prekršaj, već kao krivično delo – bez obzira je li pričinjena neka materijalna šteta odnosno da li je neko povređen.

Istorijska presuda

No prekretnicu u sankcionisanju predstavlja svakako nedavna presuda Zemaljskog suda u Berlinu: 27. februara su dvojica učesnika ilegalne trke u kojoj je poginuo jedan vozač koji se trkačima slučajno našao na putu osuđeni zbog ubistva na kaznu doživotnog zatvora. Godinu dana ranije su Hamdi H. (24) i Marvin N. (27), već od ranije poznati po brzoj i bezobzirnoj vožnji, započeli noćnu trku na čuvenom bulevaru Kudam u centru Berlina. Jedan je sedeo za volanom audija A6, sa 225 konjskih snaga, drugi je vozio mercedes CLA 45 AMG sa 381 konja. Pre mesta nesreće su prošli 13 semafora, većina ih je bila crvena. A onda je došao još jedan semafor, takođe s crvenim svetlom, Hamid H. je dao gas i brzinom od 160 na sat se zakucao u auto 69-godišnjeg Mihaela V. Penzioner je ostao mrtav na licu mesta.

„Žrtva nije imala ni najmanju šansu", konstatovao je državni tužilac Kristijan Frelih tokom suđenja. Prema njegovim rečima, oba vozača su morala biti svesna mogućnosti da neko nedužan nastrada, rizik im je bio poznat. To znači da su delovali s namerom. A uz to i iz niskih pobuda: radi jačanja sopstvenog ega. Automobili su za njih bili ključni element izgradnje identiteta i osećaja važnosti. Uz to su, po Frelihovom tumačenju, vozači svoja vozila koristili kao oružje.

Tu argumentaciju je prihvatio i sud. Zbog toga su mladići osuđeni za ubistvo s predumišljajem na doživotnu zatvorsku kaznu. Presuda još nije pravosnažna i brojni pravnici su već izrazili uverenje da će pasti u sledećoj instanci. Svejedno se radi o istorijskoj odluci: nikada ranije u Nemačkoj učesnik neke ilegalne trke nije osuđen zbog ubistva.