Atomski samit u Briselu: nuklearni savez predvodi Francuska

Svi oni žele svetlu budućnost kada je u pitanju snabdevanje energijom u Evropi. Pre otprilike godinu dana, savez u kojem je prvobitno bilo 11 evropskih država okupio se kako bi se zajednički radilo na području civilne upotrebe i istraživanju nuklearne energije. Savez je sada narastao na 14 članica, one su sada većina među državama Evropske unije.

Na samitu o nuklearnoj energiji koji se ovog četvrtka (21. mart) održava u Briselu, lideri država i vlada žele da razgovaraju o potencijalu nuklearne energije. Belgija, koja trenutno predsedava Savetu EU, i Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA), pozvale su na sastanak uoči samita EU koji takođe počinje ovog četvrtka. Kako je najavljeno, gosti su, između ostalih, i predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen, francuski predsednik Emanuel Makron i holandski (odlazeći) premijer Mark Rute.

Francuska proširuje kapacitete, Poljska se tek uključuje

„Nuklearni savez“ predvodi Francuska, zemlja koja oko 65 odsto struje dobija iz nuklearne energije. Cilj je do 2050. povećati instalirani kapacitet nuklearnih elektrana u Evropi na 150 gigavata. To je povećanje od oko 50 odsto u odnosu na trenutno stanje. Ukupno 12 od 27 država-članica EU poseduje aktivne nuklearne elektrane, a trenutno se nove nuklearne elektrane grade u dve zemlje: Slovačkoj i Francuskoj. Ova druga u narednim godinama planira da izgradi ukupno šest elektrana.

Savez takođe uključuje i Holandiju i Belgiju, koje su otkazale ili odložile svoje ranije donete planove za odustajanje od proizvodnje električnom energijom iz nuklearnih izvora. A tu je i čitav niz istočnoevropskih zemalja, uključujući i Poljsku, koja tek planira da počne da koristi nuklearnu energiju i prvenstveno se nada jeftinom izvoru energije kao alternativi uglju. Bugarska, Finska i Rumunija planiraju dodatne reaktore, kao i Švedska. Nemačka je svoje poslednje tri nuklearne elektrane zatvorila sredinom aprila 2023.

Brisel nuklearnu energiju delom klasifikuje kao održivu

Evropska unija je podeljena u dva tabora po pitanju nuklearne energije. Pritom njeni zagovornici mogu da istaknu i neke uspehe: tzv. Net Zero Industry Act, program finansiranja EU koji je zamišljen kao odgovor na američki Zakonu o smanjenju inflacije, otvoren je za investicije u nuklearnu energiju. Nuklearna energija se pod određenim uslovima takođe smatra „održivom“ u okviru tzv. „EU-taksonomije“, koja ima za cilj da olakša pristup investicijama. To je ključno za nuklearnu industriju, koja teško može da preživi bez državnih subvencija.

Francuski operater nuklearnih elektrana Electricité de France u velikim je problemima. Nuklearni savez se zato ne fokusira samo na buduća ulaganja, već je reč i o tome da se osiguraju postojeći projekti. Misle Šnajder, urednik godišnjeg izveštaja o statusu svetske nuklearne industrije, ističe da se nuklearna energija ne može da bude održiva na tržištu u poređenju s drugim tehnologijama za proizvodnju struje: „Ako pogledamo gde se ulagalo, onda su samo u solarnom sektoru uloženo 440 gigavata. To znači da tu ima ogromnih ulaganja.“

Projekti izgradnje reaktora: skupi i dugotrajni

Ulaganja u nuklearnu energiju smatraju se rizičnim: procenjeni troškovi projekta redovno se drastično povećaju. Isto tako, obično se prekoračuje prosečno vreme izgradnje od deset do 15 godina. To je slučaj i s aktuelnim primerom dvostruke nuklearne elektrane Hinkley Point C u Velikoj Britaniji. Na početku izgradnje predviđeni troškovi iznosili su oko 20 milijardi evra, a prema sadašnjim cenama, ona već košta oko 50 milijardi evra. I umesto 2025, prvi od dva reaktora verovatno neće biti pušten u rad pre 2030-ih.

Drugi primer je finski reaktorski blok Olkiluoto III, koji je prvobitno trebalo da bude spreman nakon četiri godine, ali je pušten u rad tek 14 godina kasnije i koštao je više nego dvostruko više.

Nuklearne elektrane budućnosti: mali modularni reaktori

Alternativni koncept nuklearne elektrane namenjen je smanjenju rizika i troškova. Barem u teoriji. To su takozvani mali modularni reaktori, poznati i kao SMR, koji postižu snagu do 300 električnih megavata (MWe). Poređenja radi, konvencionalna elektrana postiže prosečno 1.200 MWe. Prednost tih mini-elektrana je njihova skaliranost. Taj koncept je zamišljen još pedesetih godina prošlog veka kao tehnologija za pogon nuklearnih vojnih podmornica, ali se o njima stalno diskutuje i u okviru civilne upotrebe.

Sada zagovornici polažu nade u SMR koji bi trebalo da mogu lakše, jeftinije i masovnije da se grade od konvencionalnih nuklearnih elektrana. Analitičar energetske politike Šnajder je skeptičan, kaže da se tu jednostavno radi o pukoj teoriji. Naime, još ne postoji nijedan SMR koji je u funkciji. „Radi se o Powerpoint-reaktorima. Uglavnom ne postoje ni na papiru, jedino što imamo jesu lepe grafike. Ako uporedimo to s prethodnim razvojem, na primer sa nuklearkama s vodom pod pritiskom, može se zaključiti da su potrebne decenije dok takav koncept zaživi u stvarnosti.“

Industrijski savez Evropske komisije

Najnapredniji projekt do sada je onaj firme NuScale Power Corporation iz američke savezne države Ajdaho – ali je prerano obustavljen. I tamo su troškovi premašili prvobitni plan. U kompaniji su, inače sumnjali i da će uspeti da pronađu kupce.

Ali, san Evropske unije o SMR još nije gotov: Evropska komisija pokrenula je industrijski savez kako bi to promovisala. Namera je da se ubrza uvođenje malih modularnih reaktora do ranih 2030-ih i da se tako pomogne u postizanju klimatskih ciljeva „Evropskog zelenog plana“. Davanje podsticaja za razvoj i izgradnju SMR verojatno će biti jedan od signala koji bi trebalo da se pošalje s ovog samita o nuklearnoj energiji u Briselu.

pf/nk (ard)