Atomske elektrane u ekstremnim uslovima
13. septembar 2017.
DW: Gospodine Pistner, širom sveta svedoci smo sve češćih ekstremnih vremenskih prilika. Na Floridi su zato iz predostrožnosti isključene dve atomske elektrane. Da li su takve mere dovoljne?
Kristof Pistner: Isključenje je samo jedna od mera kako bi se akutne opasnosti smanjile i time pogonima u problematičnim okolnostima pružilo jedno duže vreme čekanja. To da li su ti pogoni dobro pripremljeni za ekstremne vremenske uslove, veoma zavisi od toga kako su oni izgrađeni. Mnoge novije atomske elektrane stoga imaju nezavisne sisteme za vanredno stanje. Oni bi, na primer, trebalo da budu tako napravljeni tako da ostanu stabilni i u slučaju pada aviona i zato su, naravno, relativnu robusni. Mnogi stariji pogoni takve sisteme nemaju i tu je pitanje koliko bi mogli da budu pogođeni ekstremnim vremenom.
Koje opasnosti prete od ekstremnih vremenskih uslova?
Čak i da se neka nuklearna elektrana iz predostrožnosti isključi, ona je i dalje zavisi od struje spolja. Ona tako održava svoje sisteme, pre svega rashladne sisteme. Doduše, postoje i interni agregati za struju koji se koriste za vanredne situacije, ali oni su samo ograničeno vreme na raspolaganju. Gubitak eksterne strujne mreže je, dakle, uvek problem. Tada pogoni, naravno, zavise od kontinuiranog hlađenja, kao i od izvora vode za to hlađenje. A i taj izvor vode može da bude poremećen u slučaju ekstremnog vremena. Pored toga, postoji naravno i opasnost od ekstremnih vetrova i objekata koji lete u vazduh poput drveća i sl. Uređaji koji se nalaze na krugu elektrane mogli bi da budu oštećeni. Tu dosta zavisi od toga kako su ti uređaji zaštićeni. Da li se radi o robusno zaštićenim sistemima ili su uređaji relativno slabo zaštićeni.
Kako bi pogoni trebalo da budu zaštićeni?
Nakon događaja u Fukušimi, jasno se ocenilo – barem u Evropi – da će se, pored klasičnih katastrofa poput teških zemljotresa i velikih poplava, u obzir uzeti i drugi ekstremni vremenski uslovi. Pritom se kao cilj postavilo da se pogoni tako organizuju da mogu da izdrže ekstremne vremenske uslove, čak i one koji se pojavljuju jednom u 10.000 godina. Tu se, dakle, mora proveriti koja brzina vetra, koliko jaka kiša, ali i kakvi udari munja bi mogli da se dogode, a da pogoni izdrže. Po pitanju organizacije bezbednosti, kod nuklearne tehnike uvek potrebna višestruko organizovana bezbednost. Takođe je važna i prostorna udaljenost – tako da pumpe i agregati za struju nisu na jednom mestu pa a u ekstremnim situacijama istovremeno budu pogođeni. Sveukupno, važna je jaka zaštita, dakle masivne zgrade koje mogu da izdrže velike količine snega i brzine vetra.
Da li su operateri odnosno vlasnici elektrana, nadzorni organi i političari naučili lekciju iz Fukušime?
Naravno da su preduzete mere kako bi se povećala bezbednost pogona. Postoje mobilne pumpe i strujni agregati. To je, naravno, umnogome povećao bezbednost pogona, ali – potpune zaštite ipak nema.
Koliko su dakle te mere zadovoljavajuće?
Na to ne može tako jednostavno da se odgovori. Dimenziju bezbednosti određuju nacionalne kontrolne ustanove. Nemačka je odlučila da dugotrajno ne može da se upusti u rizik atomske energije. Naši pogoni će zato biti isključeni do 2022. godine. Druge zemlje u Evropi na to gledaju drukčije i svaka za sebe postavlja potreban bezbednosni nivo.
Šta Vi preporučujete kada je reč o zaštiti tehnike?
Važne su tačne analize o opasnostima koje kriju ekstremni vremenski uslovi: šta to može da pogodi moj pogon, na koje opasnosti moram da se pripremim? Takođe, s obzirom na klimatske promene, mogu da se pojave i novi fenomeni, a već poznati da imaju znatno veće posledice. Zatim, veoma je važno i da pogoni raspolažu snažno zaštićenim sistemima. Za nemačke pogone je u prošlosti uvek u obzir uzimana i mogućnost pada aviona na pogon, ali kod mnogih pogona u inostranstvu to nije bio slučaj. Zaštićeni pogoni s masivnim bunkerima su upravo kod ekstremnih vremenskih uslova veoma važan faktor.
Uprkos dobrim preventivnim merama, rizik uvek ostaje. Vlasnici pogona, međutim, nisu u dovoljnoj meri osigurani za neku veliku nuklearnu katastrofu. Žrtve se zatim ostavljaju na cedilu ili država mora da plaća za to. Zar ne bi vlasnici nuklearnih elektrana trebalo da se i po tom pitanju na pravi način pripreme?
Kod teških nesreća finansijska sredstva vlasnika nisu dovoljna, a ti troškovi ne mogu da se pokriju ni iz osiguravajućih kuća. To su, naravno, eksterni troškovi i njih snosi društvo – iako bi zaista te troškove u stvari trebalo da preuzmu vlasnici. Tu bi bila potrebna veća preventiva i odgovarajuće osiguranje.
Dr Kristof Pistner je fizičar, stručnjak za nuklearnu tehniku i bezbednost pogona pri Eko-institutu u Darmštatu i član Odbora za pogone i tehniku sistema koji deluje u okviru Povereništva za bezbednost reaktora u Nemačkoj.