Arhiva: Ostale su samo Srbija i Crna Gora…

Frankfurter algemajne cajtung dan nakon priznanja pisao je: „Propusti Evropske zajednice prema Hrvatskoj koja se bori za sopstveni život do sada su bili veliki i brojni, ali članice Zajednice su ipak ako ništa drugo održale svoje obećanje i priznale ove dve slovenske republike, a ostale vlade u svetu će, nadajmo se, uskoro učiniti isto. Oni koji još uvek oklevaju izražavaju time svoje nepoštovanje prema narodima koji su se odlučili za život u slobodi i dostojanstvu i koji su za ove ciljeve već morali da prinesu užasne žrtve. SAD još uvijek demonstrativno stoje po strani i zbog toga se svakako neće proslaviti. No, i oni će svoju grešku morati da isprave; velike sile slobodnog sveta ne mogu dugoročno da okreću leđa narodima koji su se oslobodili tiranske vladavine spolja“, piše u tekstu.

Autor navodi da će jednog dana zasigurno biti zanimljivo i uzbudljivo napisati istoriju višemesečne borbe za međunarodno priznanje, iako, kako kaže, već sada je jasno da su neki šefovi vlada i ministri spoljnih poslova Hrvatsku i Sloveniju jednostavno želeli da kazne. Razlozi leže s jedne strane u tome jer su „im ove dve Republike uništile najdražu im ideju o jedinstvenoj Jugoslaviji“ ali s druge strane, u njihovom oklevanju se vidi i inat – budući da se za Sloveniju i Hrvatsku prvenstveno zalagala Nemačka. „Ali, sada više nema čak ni izgovora – Jugoslavija kao država još od leta na postoji... četiri republike su se već odvojile, ostale su još samo Srbija i Crna Gora. A ako one ne žele da iskoriste svoje međunarodno pravo po pitanju priznanja nezavisnosti, to je njihova stvar...“

Gde su nestali zagrebački Srbi?

Minhenski dnevnik Zidojče cajtung je pre 20 godina objavio poduži tekst pod naslovom „Kada logika postane saveznik“. Osim navoda da će Horst Fajzel iz odseka za kulturu Ministarstva spoljnih poslova iz Bona biti prvi ambasador u Hrvatskoj koga će slediti diplomate iz ostalih zemalja, autor se u tekstu ne bavi pitanjem priznanja već iznosi trenutno stanje „na terenu“.

„Dakle, kakva je situacija u Hrvatskoj, u zemlji koja trenutno čak jednu trećinu svoje teritorije ne drži pod kontrolom budući da tamo u rovovima sede Srbi?“ pita se autor. Kao jedan od mogućih odgovora na ovo pitanje, autor navodi odgovor ondašnjeg savetnika predsednika Tuđmana, Maria Nobila. „Hrvatska neće još dugo vremena biti teret na ramenima Evrope... Vojska koja je okupirala određena područja će se povući. Zemlja će ponovno postati slobodna. Ova pretpostavka proizlazi iz logike razvoja događaja“, citira Nobila nemački novinar. On se isto tako pita kakva je trenutno situacija sa srpskom, pravoslavnom manjinom u Hrvatskoj.

„Nekoć je u srpsku pravoslavnu crkvu u središtu Zagreba na misu dolazilo 50, 60, 70 vernika... i danas je ovde otac Popović koji drži bogosluženje, ali u klupama su svega dva muškarca, od kojih je jedan, kako smo kasnije shvatili, došao isključivo na poziv Popovića i to u službi prevodioca“, piše u tekstu. Navode se iskazi pravoslavnog sveštenika u vezi sa pitanjem „kuda su nestali njegovi vernici“, ali novinar piše da se „u razgovoru vrlo brzo ispostavlja da mnogo toga što sveštenik navodi nije ništa drugo nego litanije beogradske propagande. Sveštenik u Zagrebu očito takođe živi u jednom autističnom svetu u kojem za razum nema mesta već u kojem vredi samo srpsko pravilo da je Srbija svuda tamo gde žive Srbi...“, stoji u tekstu.

„Ali, s druge strane, mora se reći da je mržnja između ova dva naroda eksplodirala upravo u ratu. Biće beskrajno teško jednog dana nakon okončanja nasilja stvoriti atmosferu mira u kojoj će Popovićevi pravoslavni vernici bez straha moći da prisustvuju bogosluženju i istovremeno u miru žive sa svojim susedima“, piše autor Zidojče cajtunga.

Šta će Hrvatska učiniti za ljude?

U svom izdanju iz sedmice kada je Hrvatska priznata kao nezavisna država, nedeljnik Cajt objavio je tekst književnice Slavenke Drakulić pod naslovom „U zemlji novih granica“. U njemu ova autorka piše da je nedugo pre međunarodnog priznanja Hrvatske prelazila granicu između Hrvatske i Srbije. „Znam da se nije moguće vratiti na staro. Od sada ću živeti u novoj, drugoj zemlji koja od sada nosi i drugo ime i ima drugačije granice“ piše Drakulićeva. Ona u tekstu opisuje da ima osećaj kao da joj je neko ukrao prošlost, detinjstvo, odrastanje, sećanja...

Ali istovremeno ona „oseća i nešto dobro, jer je nada da će se rat uskoro završiti sada postala veća“. Slavenka Drakulić se pita hoće li moći voleti svoju novu zemlju? „Nadam se da hoću. Možda je Hrvatska sada zaista postala nezavisna država samo zato jer su je milioni njenih stanovnika toliko voleli da su se za to borili i pri tome gotovo izgubili živote. No, sada je to nova zemlja... i niko ne može sa sigurnošću reći kakva će ona biti nakon rata. Hoće li u njoj vladati demokratija ili diktatura? Jamstva ne postoje ni na jednoj strani“, piše ova književnica.

Ona svoj tekst završava s porukom – „ Mislim da ljudi u Hrvatskoj ne bi trebalo da se vode onom Kenedijevom: ‘Ne pitaj šta tvoja zemlja može učiniti za tebe, već šta ti možeš učiniti za nju’, nego obratno. Budući da su građani već učinili sve što je bilo u njihovoj moći, sada imaju pravo da postave pitanje: „Što će naša nova zemlja učiniti za nas? Hoće li se isplatiti naše žrtve?“

Priredila: Željka Telišman
Odg. urednik: Nemanja Rujević