April u Beogradu, slepa mrlja u nemačkom sećanju

Stvarno? Baš na taj dan? Da, istina je: kalendar je pokazivao i 6. april kad su 1999. avioni NATO bombardovali SR Jugoslaviju. Tada o tome nemačka štampa nije pisala. Jedan nemački diplomata je reagovao sa nevericom i ogorčenjem kad je saznao o kakvoj se osetljivoj godišnjici radi. Na taj isti dan 58 godina ranije je Vermaht počeo razaranje Jugoslavije. Bombama na Beograd.

Nasuprot tome, u Srbiji taj osetljivi datum nije prošao nezapaženo. Odlično je pristajao u propagandu, stari mit o nemačkim pretenzijama koji je tadašnji predsednik i ratni vođa Slobodan Milošević ponudio građanima kao objašnjenje još jednog razaranja Jugoslavije za koje je između ostalih i sam bio odgovoran.

Prema desetogodišnjoj propagandnoj verziji Beograda, kao što je nekad Adolf Hitler posegao za sirovinama i želeo da pretvori Balkan u tvrđavu protiv Rusije, tako su devedesetih Helmut Kol i posebno njegov ministar spoljnih poslova Hans-Ditrih Genšer želeli da obezbede novoj, velikoj Nemačkoj stražnje dvorište sa malim vazalnim državama.

U Nemačkoj se godine 1999. taj mit ili nije primao na znanje ili jeste sa nevericom. S punim pravom: iza intervencije NATO nije bilo želje za okupacijom. Cilj je bio da se spreči dugi rat koji je pretio na Kosovu, već četvrti od propasti Jugoslavije, u kojem su se mogle očekivati nove surovosti i prognanstva.

Nemačka nikako nije bila pokretačka sila napada NATO. Nova crveno-zelena vlada u Bonu je tek uz škrgutanje zubima popustila pritisku američkog predsednika Bila Klintona i dala saglasnost za vazdušne udare. Nisu nemački avioni bombardovali policijsku akademiju na Novom Beogradu, nego američki.

Ali mnogo govori što 6. april kao bitan datum na radaru nisu imali čak ni visoki predstavnici Nemačke, nacije koja dosta polaže na suočavanje sa sopstvenom prošlošću.

U Srbiji je ostalo živo sećanje na nemačku politiku prema Jugoslaviji početkom četrdesetih, na zločine nemačkih okupatora i pre svega genocid nad Srbima koji ne bi bio moguć bez nemačkog kumstva ustaškom režimu. To sećanja nikako nije konstruisao Milošević – tri naraštaja odrasla su sa tim sećanjem i ono se neguje do danas.

Na zbivanja podsećaju nebrojeni spomenici, 1999. su još bili živi i brojni svedoci. Organizovano masovno ubistvo 4.000 nedužnih civila, među njima i đaka, streljanje stotinu talaca za svakog ubijenog nemačkog vojnika i pedeset za svakog ranjenog: sve to u kolektivnom sećanju Srba ima čvrsto mesto.

U Nemačkoj je pak devedesetih sve to bilo potpuno zaboravljeno, iako je kao opšte mesto ponavljano da se „nikad ne smeju zaboraviti“ žrtve terora. Mesta kao što su Oradur u Francuskoj, Lidice u Češkoj, Adreatinske pećine u Italiji bila su dobro poznata zainteresovanoj javnosti u Nemačkoj. O pećinama u Bosni ili o pokoljima u Kraljevu ili Kragujevcu je jedva iko nešto znao.

Ima raznih razloga što nemački zločini nad Srbima nisu našli mesta u nemačkoj svesti – neki razlozi se mogu razumeti, drugi su neoprostivi.

„Srbija“ je u svesti poratnog naraštaja bila pojam bez sadržaja, u najboljem slučaju budila sećanje na Prvi svetski rat. Jugoslavija koja je došla na njeno mesto bila je država i žrtava i zločinaca. Kako bi stvorili mir, komunisti za te zločine nisu krivili nijednu naciju: niti Hrvate, niti Nemce, nego fašiste svih nacija.

U Nemačkoj se to tumačenje spremno prihvatilo: to su bili nacisti i mi sa njima nemamo veze! To je bila laž u koju se silno htelo verovati. Jer, nisu jedinice SS-a divljale po Balkanu, nego pre svega Vermaht, regularna vojska Rajha. U Srbiji Nemac očito nije morao biti naročiti nacista da bi streljao hiljade nedužnih. Žrtve su ginule u ime nemačke nacije, ne u ime ideologije.

Taj zaborav nije ostao bez posledica. Kad su se u nemačkoj javnosti početkom devedesetih čuli tonovi koji su Srbe podsećali na staro neprijateljstvo, u Nemačkoj nije bilo samokritike. U Nemačkoj nije bilo ni traga razumevanja koje su svakako zasluživali recimo Srbi u Hrvatskoj, ma koliko njihovi strahovi bili politički instrumentalizovani.

Patnja Srba u Drugom svetskom ratu ne opravdava nikakvu patnju koju su Srbi naneli drugima pola stoleća kasnije. Žrtve se ne mogu poništiti kad ih ima na obe strane.

Ali, šesti april je dobra prilika da temeljno razmislimo o nemačkim zločinima i o posledicama kojih treba da budu svesni unuci nekadašnjih počinilaca. Nikakav Milošević nam ne može skinuti taj teret s leđa.

*Početak teksta je naknadno izmenjen jer je prethodna verzija mogla da probudi utisak da je 1999. godine Beograd prvi put bombardovan tek 6. aprila, što nije bio slučaj.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.