Apatija

Na istoku Nemačke, nedaleko od granice sa Poljskom, u Ajzenhitenštatu, boravio sam te jeseni 1999. u logoru za azilante. Dok sam još imao svežine i volje da „promenim svoju sudbinu“, zapisao sam u svome dnevniku:

Posmatram figuru tamnoputog čoveka koji od ranog jutra sedi na ivici goleme i uznemirujuće, ružne betonske kocke. Glavom uvučenom među ramenima, čitavim torzom klonuv na dole, šakama ispruženih ruku opret o kolena, zuri nekamo u tlo između stopala.

Po sugestivnoj snazi poredio sam ga sa Rodenovom skulpturom: Mislilac! Vrlo je moguće nazreti model novoj skulpturi čoveka na zalasku milenijuma koju bi mogli nazvati: Apatija.

Taj zatočenik, jednako kao što sam to bio i ja, pod mojim prozorom, na praznoj žardinjeri ostajao bi satima posle doručka u nepromenjenom položaju, gotovo nepokretan, do ručka. Onda, svakoga dana iznova.

Kao spomenik udesima miliona bezimenih „nedokumentovanih“ ljudi, azilanata, emigranata i apatrida koji su tumarali duž uporednika i meridijana, bežeći od ratova, diktatura i gladi, prizivajući šaku milosti administracija zemalja u koje su uspeli da se ukrcaju na kratko. Ne shvatajući da su samo promenili kavez.

Kao spomenik svima koji su, visokim trostrukim namotajima bodljikave žice odeljeni od civilizovanog, demokratskog sveta, među zgradama sazdanim od mrkih cigala, u bivšim kasarnama nacističkih soldata, po utabanim stazama na zemlji dvorišta Azilantskog centra, vukli noge otežale pod teretom nevidljivih negvi.

Hordama naroda, prognanika, brodolomnika egzistencije, koji urlaju i mašu bespomoćno za slobodom, dostojnijim životom, koji će proći mimo njih i pred očima im zaći iza horizonta. Prepustivši prvom golemom talasu da ih skupa sa njihovim nadama i snovima porine natrag u nepojamne dubine anonimnih sudbina, neispričanih povesti, nepostojanja.

Autor: Jovan Nikolić, septembar 1999.
Odgovorni urednik: Ivan Đerković