Amerikanci ne veruju političarima

Napokon neko ko zna kako se to radi. Ili se barem pravi da zna. Uvek glasan, samosvestan, drzak. Donald Tramp se ne bavi previše faktima, brojkama i argumentima. U svojim predizbornim govorima on prodaje maglu. Pobediće, jer je pobednički tip, milijarder – ponavlja on kao mantru kada je okružen masom ili kada je u njega uperena neka televizijska kamera. Možda to imponuje, Tramp vodi u svim anketama.

Na drugom mestu je Ben Karson, neurohirurg u penziji. On govori tiše od Trampa. Doktoru je na licu fini osmeh kada objašnjava ljudima od čega je Amerika bolesna: Telo države pati od gojaznosti. Zato preporučuje poresku dijetu. Neželjena dejstva dijete u obrazovnoj i ekološkoj politici on ignoriše. Izgleda da mu ne smeta da uopšte ne razume ni spoljnu ni bezbednosnu politiku.

A upravo je to znanje neophodno za obavljanje dužnosti predsednika Sjedinjenih Američkih Država.

Politička klasa je razočarala ljude

Ni Karli Fjourina nema političko iskustvo. Začudo, mnogi Amerikanci cene upravo to. Drugačije je nemoguće objasniti činjenicu da je i ta žilava šezdesetogodišnja dama iza sebe ostavila mnoge političare od ranga. U svojim nastupima ona rado ukazuje na svoje menadžersko iskustvo u kompaniji Hjulit-Pakard, pri čemu je ona tamo kao vrhunska menadžerka bila neuspešna.

Zašto su upravo kandidati bez političkog iskustva tako popularni?

Glavni razlog je u tome što je politička klasa razočarala Amerikance. U poslednjih nekoliko godina ta klasa se bavila sama sobom, a ne donošenjem zakona. Republikanci i Demokrate uzajamno su se blokirali u Kongresu. Ugled stranaka je urušen.

Ne treba potceniti zabavu

Dakle, nije čudno što mnogi Amerikanci žele da vide „nova lica“ u politici. Tramp i ostali kandidati bez iskustava vraćaju ljudima nadu da će nova vlast biti bliska narodu. A i ako ne bude, onda će makar biti zabavna. Tramp se ne obazire na tabue. Ignorišući političku korektnost, vređa protivnike. Za jeftine šale je možda dobar, ali on neće rešiti probleme. Naročito ne one koji se tiču politike doseljavanja.

Fenomen kandidata koji ne potiču iz političkog pogona u Americi je već poznat. Devedesetih je milijarder Ros Pero tvrdio da njega kao kandidata ne može kupiti ni jedan lobista. Tramp danas tvrdi isto.

Da li se istorija ponavlja? Bil Klinton je 1992. postao predsednik zato što je Pero kao nezavisan kandidat podelio konzervativni tabor. Videćemo da li će Tramp 2016 odigrati istu ulogu.