Albanci se osećaju jači nego ikad

Albanija je član NATO i na putu ka Evropskoj uniji. Iz perspektive Zapada ta zemlja dugo je smatrana faktorom stabilnosti. U poslednje vreme, tamošnji političari istupaju iznenađujuće nacionalistički. Posmatrači kažu da je okretanje nacionalizmu samo pokušaj političara da skrenu pažnju sa pravih problema poput kriminala, siromaštva i korupcije. Ipak, taj trend brine pojedine balkanske države. Razlog za tu zabrinutost pre svega su govori tokom proslave stogodišnjice moderne Albanije, krajem novembra prošle godine.

Predsednik vlade Kosova Hašim Tači rekao je da želja Albanaca nije bila da postoje dve albanske države i da bi Albanija i Kosovo zajedno bili „bolji“. Premijer Salji Beriša pozvao je Albance tokom proslave „Dana zastave“ da na jedinstvu rade „svakog minuta, svakog sata, svakog meseca i svake godine“. Autor komentara u listu Noje ciršer cajtnung, Oliver Jens Šmit, profesor istočnoevropske istorije na Bečkom univerzitetu, ukazuje na to da važni albanski političari počinju da koriste jezik kojim su do sada govorili samo ekstremisti:

„Nova politička retorika albanskih vođa na Balkanu nije ostala neprimećena. Susedne države tu nalaze potvrdu svojih strahova od „Velike Albanije“, koje rado i same potpiruju u propagandne svrhe. Važni političari, poput grčkog ministra spoljnih poslova, bojkotovali su proslavu jubileja u Tirani. Nacionalisti, kao makedonski premijer Nikola Gruevski, koji, da bi se održao na vlasti i bez obzira na diplomatsku štetu, koristi makedonski nacionalizam uperen protiv grčke i albanske manjine, usprotivio se albanskom trijumfalizmu. Najjasnije je reagovao američki ambasador u Tirani, koji je vladi Saljija Beriše skrenuo pažnju na činjenicu da SAD neće tolerisati promene granica na Balkanu.“

Evrointegracije kao put do jedinstva

Profesor Šmit tvrdi da su nacionalističke izjave način da se pridobiju glasači ekstremne desnice: „U Albaniji kao i na Kosovu pojavile su se partije ekstremnih nacionalista koje na izborima mogu da ugroze već etablirane partije. Albanska „Alijansa crveno i crno“ (po nacionalnim bojama Albanaca), koju predvodi Krešnik Spahiu i kosovski pokret „Samoopredeljenje“ čiji je vođa Aljbin Kurti, otvoreno se zalažu za ujedinjenje.

Berišina vlada najavila je da će Kosovarima dati albanske pasoše, što albanska opozicija vidi kao kupovinu glasova. Ali i vođa opozicije Edi Rama je čisti nacionalista, kada se zalaže za to da Albanija u Preševu, na jugu Srbije, izgradi bolnice za albanske majke. Rama naglo razvija sopstveni koncept ujedinjenja: to se, po njemu, mora ostvariti u okviru Evropske unije. Ništa novo, jer i Beriša stalno pominje evrointegracije kao put do jedinstva, koje slavi kao ‘sveto pravo'.“

Ipak, nije sve predizborna retorika, kaže profesor Šmit. Istorijske okolnosti idu na ruku albanskom nacionalizmu: „Albanci na Balkanu osećaju se jači nego ikada. Hašim Tači je to precizno izrazio kada je uporedio današnje stanje sa onim iz 1999. Albanci vide i slabosti u zemljama koje tradicionalno smatraju protivnicima: Srbiju, koju su slomili izgubljeni ratovi, i Grčku, čiji uticaj u Albaniji je do nedavno bio velik.“

„Pozitivni nacionalizam“

„Najvažniji kritički orijentisan intelektualac Albanije, Fatos Lubonja, govori o 'nacional-evropejstvu'. Time želi da kaže da su albanske elite koje su proizašle iz komunističkih kadrova umotale svoj nacionalizam u evropsku retoriku, isto kao što su ga ranije krili iza marksizma. Analiza nacionalističke retorike zaista pokazuje da je taj način razmišljanja opšte poznat. Berišin koncept albanskog prostora odgovara ideji 'Albanije četiri vilajeta', što znači – ono što je 1912. bila pokrajina otomanskog carstva Škodra, Kosovo (čija je prestonica bi bila Skoplje), Bitolj i Janjina. Umesto „Velike Albanije“ koristi se izraz 'etnička' ili još bolje 'prirodna Albanija'.“

„Tu sliku 'pozitivnog nacionalizma' oblikuje pre svih Salji Beriša: Albanci će se samo braniti od napada, njihov nacionalizam bi bio 'human' i 'civilizovan' za razliku od 'šovinističkog' nacionalizma njihovih suseda. Mit o sebi kao žrtvi, koji je raširen među svim nacionalistima na Balkanu, dopunjuje i predstava o 'narodu bez braće' (koji se neguje i u Grčkoj i Mađarskoj, a koje su takođe jezički izolovane) i paranoje spoljnih neprijatelja iz komunističkog vremena. Nacija će se, kao pod komunizmom, predstavljati kao etnički homogena u prostoru i vremenu.“

Po pisanju Noje ciršer cajtunga, premijer Beriša mora da pažljivo balansira između zaštitnika i donatora sa raznih strana: „Turskim vlastima on govori o 'zajedničkoj krvi' Turaka i Albanaca, a kod pape se predstavlja kao naslednik nacionalnog heroja Skenderbega. Poruke američkih diplomata, koji se zalažu za pravnu državu i podelu vlasti, Beriša pre može da odbije nego vlasti na Kosovu, koje su velikoj meri zavisne od SAD.“

Profesor Šmit postavlja pitanje: koliko će nacionalističke izjave pomoći u svakodnevnom životu? „Kritički orijentisani intelektualci dolaze do suštine – postoje dve alternative: veća ili bolja Albanija. Politička elita se za sada, bar na rečima, drži prve opcije.“

Vojska i doručak u krevetu

Nemačka štampa bavi se i najnovijim izveštajem o stanju nemačke vojske. Bundesver se sastoji od profesionalnih vojnika i kao takav mora da se bori za „zaposlene“ kao i bilo koja druga firma. Ali vojnici često nisu zadovoljni onim što im se nudi.

Minhner merkur: „Poverenik nemačkog parlamenta za vojsku nedavno je privukao pažnju izjavom da vojnici u Bundesveru premalo spavaju. Spontano se nameće pitanje: da li bi dame i gospoda branioci otadžbine trebalo da dobiju i doručak u krevetu. Međutim, ako se ispostavi da ustajanje u 4:30 nema veze sa vojničkim dužnostima, već sa kuhinjom, dolazimo do centralnog problema nemačke vojske: mnogi vojnici se osećaju kao da ih niko ne shvata ozbiljno. Najnoviji izveštaj ostavlja utisak da nova 'kompanija Bundesver' funkcioniše jedino po principu hijerarhije i ne polaže puno na to kako da pridobije vojnike.“

Autor: Darko Janjević
Odgovorni urednik: Ivan Đerković