Alarmni sistem ne prepoznaje policiju
12. decembar 2017.
Ministar unutrašnjih poslova Tomas de Mezijer je primetio da je tajnoj službi sve teže da špijunira osumnjičene. Kućni alarmni uređaji su na zavidnom tehničkom nivou, baš kao i oni koji obezbeđuju automobile; sve je više alarmnih sistema koji preko interneta obaveštavaju vlasnika o provali. Neki sistemi to čine i bez aktiviranja zvučnog alarma, tako da provalnici ne znaju da je vlasnik obavešten o provali i da preduzima neke mere dok je krađa u toku; postoje i sistemi sa mikrokamerama tako da vlasnici mogu i da uživo vide one koji mu vršljaju po kući. Takvi sistemi otežavaju rad državnim špijunima: sve je teže u stanove i automobile neopaženo postaviti prislušne uređaje. I bezbednosni sistemi računara svih vrsta te mobilnih telefona su sve savršeniji.
„Neposlušni“ automobili
De Mezijer je predvideo nacrt zakona u kojem se zabranjuju mere poput automatskog obaveštavanja vlasnika o provali. Osim toga, on od industrije zahteva da stavi na raspolaganje vlastima svoje programske protokole, kako bi u slučaju potrebe organi bezbednosti mogli da se „uhakuju“ u odgovarajuće bezbednosne sisteme i iz računara ili drugih uređaja uzimaju podatke. To se odnosi na sve moguće privatne uređaje koji se povezuju sa internetom, uključujući i kuhinjske aparate.
U pozadini ministrove inicijative su izveštaji prema kojima u 2016. godini u 25 slučajeva nije mogla da se sprovede sudska odluka o prisluškivanju u automobila zbog toga što se alarm aktivirao pri pokušajima da se ugradi prislušni uređaj. Zato ministar zahteva da se proizvođači automobila obavežu da tehnički omoguće državnim špijunima neometan rad. Obaveza bi trebalo da se odnosi na pojedinačne slučajeve i ne bi smela da dovede do stvaranja rupe u bezbednosnom sistemu koja bi mogla da olakša posao kradljivcima automobila.
I druge inicijative su sporne
Ova De Mezijerova inicijativa je jedan od koraka koje država poslednjih godina preduzima sa ciljem boljeg nadzora nad građanima. U Bundestagu je 2015. donet zakon o memorisanju metadata o elektronskoj komunikaciji građana. Ustavni sud Nemačke je još 2010. presudio da je on nespojiv sa nemačkim Osnovnim zakonom, ali je njegova neznatno izmenjena verzija pet godina kasnije ipak usvojena u parlamentu. Taj zakon obavezuje provajdere telekomunikacionih usluga da šest meseci čuvaju sve metadate o toj komunikaciji – podatke o njenim akterima, njenom vremenu i trajanju, te uređajima pomoći kojih se komunicira. Obavezna primena zakona je trebalo da počne u junu 2017, ali je još krajem 2016. Evropski sud pravde presudio da taj zakon predstavlja povredu pravnih odredbi EU. Tako u Nemačkoj on trenutno može, ali ne mora da se primenjuje – provajderi telekomunikacija su se odlučili da ga ne primenjuju.
Pretpostavka nevinosti – prevaziđena
Vlada u Berlinu ne krije da želi što sveobuhvatniji nadzor nad građanima. To se i dalje pravda borbom protiv terorizma, pri čemu je pojam „borbe protiv terorizma“ za vlast tokom godina dobijao sve šire okvire. Za one koji su se pitali kuda to vodi, značajan odgovor je dao Volfgang Šojble (CDU) koji je u aprilu 2007 godine, tada na funkciji ministra unutrašnjih poslova Nemačke, za magazin Štern izjavio da takozvanu pretpostavku nevinosti smatra - prevaziđenom. „Pretpostavka nevinosti u suštini znači da nam je milije da se ne kazni desetoro krivih nego da se kazni jedan koji je nevin. Da li bi bilo ispravno reći: bolje da pustim da se izvede deset napada nego da sprečim u tom jednu osobu koja to možda nije htela da učini? Smatram da bi to bilo pogrešno“.
Iako Šojble tada nije direktno preokrenuo pretpostavku nevinosti u iskaz prema kojem je „svako sumnjiv dok se ne dokaže suprotno“, borci za zaštitu podataka su to uglavnom tako protumačili. Šojble je, usput, u istom intervjuu rekao da ne isključuje ni mogućnost korišćenja informacija dobijenih mučenjem – u slučaju vrlo teških i ozbiljnih pretnji po javnu bezbednost.
„Nema širenja nadzora“
Što se tiče Tomasa De Mezijera, on je na konferenciji sa pokrajinskim ministrima unutrašnjih poslova održanoj krajem prošle nedelje u Lajpcigu naglasio da „njegova inicijativa ne predstavlja širenje nadzora“, već samo o prilagođavanju aktuelnih policijskih ovlašćenja u borbi protiv najtežeg kriminala. On je dodao da policija mora biti u stanju da sprovede ono za šta ima zakonska ovlašćenja – a u to spada, u slučaju potrebe i sa sudskim nalogom – i neometano postavljanje prislušnih uređaja u stanove i automobile.