Akreditovani neonacisti

Neonacisti vole da marširaju ulicama i da svoje proteste predstave kao šetnje „zabrinutih građana“ zbog migranata, domova za izbeglice, islamske propagande ili nečeg drugog. Međutim, u nemačkim gradovima im se uvek suprotstavi mnogo više građana i aktivista koji organizuju kontra-mitinge i sprečavaju nacističke šetnje. Između dva tabora su kordoni policije. Neonacisti su se onda dosetili – policiji pokažu lažne novinarske propusnice pa se tako ubace među aktiviste i novinare. Tamo ih fotografišu i snimaju, popisuju i kasnije im prete.

Žele da „isključe“ medije

Pojava je u poslednje vreme sve češća, kaže novinar Feliks Štajner koji radi za NDR i Cajt i piše blog o neonacistima. „Uobičajeno je da novinar koji izveštava sa desnoekstremnih demonstracija dobije pretnje ili čak bude fizički napadnut“, priča Štajner za DW o svojim iskustvima. Novinarske akreditacije omogućavaju neonacistima da dođu u zaštićenu pres-zonu i tamo izbliza notiraju ko su „neprijatelji“. Imena i adrese pojedinih novinara se čak objavljuju na neonacističkim blogovima i forumima, čime se praktično poziva na linč.

Osim što je opasno za samog novinara, ovako se sprečava i efikasno izveštavanje o desničarskoj sceni. I to ne samo na demonstracijama. Štajner priča da se neonacisti ubacuju među novinare i na suđenjima, prete im ili zamazuju objektive kamera čime se onemogućava snimanje. Postoje i gore stvari – koristeći se novinarskim karticama oni mogu da saznaju podatke o taktici policije tokom demonstracija i slično.

Glavni cilj ovog rata protiv slobode štampe je stvaranje takozvane „kontrajavnosti“, odnosno isključivanje profesionalnih medija kako bi prevashodno internetom i u publikacijama dominirala tumačenja samih neonacista. Sadržaji koje oni nude su besplatni – blogovi, grupe na društvenim mrežama ili besplatne lokalne novine. „Onda se desi da građanin u rukama drži besplatne novine koje štampa desnoekstremna partija NPD, a u kojima su lokalne i savezne teme koje na prvi pogled ne deluju sumnjivo“, objašnjava Štajner.

Lako do lažne propusnice

Statistikama o falsifikovanju novinarskih propusnica niko ne raspolaže, teško da će taj podatak ikada moći da se sazna. Ali zna se da do novinarske propusnice uopšte nije teško doći, kaže za DW Hendrik Cerner iz Nemačkog novinarskog sindikata. „Propusnica je zakonski nezaštićena, baš kao i pojam novinara. Svako može da napravi karticu ili dokument na kojem stoji press ili da takvu propusnicu kupi kod neozbiljnih ponuđača“, kaže Cerner.

Nije protivzakonito na listu papira ili plastičnoj kartici odštampati da je reč o novinarskoj akreditaciji, ali bi oni koji pregledaju te dokumente trebalo da primete kada nešto nije u redu. Valjane propusnice izdaje nekoliko sindikata novinara, ali to često ne pomaže. Kako je pisala novinarka Andrea Repke, jednom se u sudnici desilo da je u svađi lažnog i pravog novinara onaj pravi označen kao provokator i izbačen.

Nije isključeno ni da neki neonacista sasvim regularno bude član sindikata novinara, plaća članarinu i ima pravu novinarsku propusnicu. Međutim, kako objašnjava Cerner, u njegovom sindikatu je neophodno podneti kopiju radnog ugovora sa nekom medijskom kućom, a tačno se zna koji su listovi neonacistički. Takvi ne dobijaju propusnice. Sindikati se sada zalažu i za jedinstvenu novinarsku propusnicu u Nemačkoj, kako bi se smanjile mogućnosti falsifikovanja. Takav dokument mogli bi da dobiju samo novinari kojima je to glavno zanimanje.

Autorka: Dženifer Fracek / nr
Odg. urednik: Jakov Leon