„Ako se desi jednom, desiće se opet“
20. jul 2017.
Marija iz Niša (pravo ime poznato redakciji) primetila je da u braku nije sve u redu tek kada je zatrudnela. I ranije je doduše sa mužem bilo svađa, ali su one učestale kada je ostala u drugom stanju iako je beba bila planirana. „Beba je tada imala dva meseca i on ju je držao u rukama. Svađali smo se, više se i ne sećam oko čega, i u jednom trenutku moj suprug je bebu bukvalno ispustio na krevet i zaleteo se i udario me tri puta pesnicom u rame“, seća se ona.
„Bio je dovoljno svestan da me ne tresne u glavu. Pozvala sam policiju, policija se stvarno mnogo brzo stvorila, odveli su ga službenim vozilom, a meni rekli da dođem za pola sata. Ispitavali su nas u razdvojenim prostorijama i tu smo se rastali“, seća se ona. Kaže da su je u Centru za socijalni rad savetovali da se pomiri sa mužem „jer se to desilo prvi put“, ali ona je ostala pri svome. „Nisam želela da dajem drugu šansu jer znam da, ako se desi jednom, desiće se opet, za mesec dana, za pet godina, svejedno je“, kaže Marija.
Krvavi jul
U samo sedam dana jula izgubljena su tri života od kojih je jedan dečiji, ranjeno je troje ljudi, a u oba slučaja ubistva su počinili nasilni bivši muževi i očevi u ili ispred centara za socijalni rad. Na Novom Beogradu je 5. jula ispred svoje troje dece Milan Lovrić udarcima kamenom u glavu ubio suprugu Olgu u vreme kada je došao da vidi svoju decu, a potom se bacio pod voz. Sedam dana kasnije u Rakovici je Marko Nikolić ubio svoje četvorogodišnje dete i bivšu nevenčanu ženu te ranio troje prolaznika koji su hteli da pomognu u svađi ispred Centra za socijalni rad. Potom je Nikolić uhapšen.
Psihoterapeut Ivajlo Ilijev kaže da je znakovito što su se ubistva desila baš ispred centara za socijalni rad. „Centar za socijalni rad ovde jeste na određeni način simbol inertnosti i jalovog odnosa države prema svom građaninu. Ima tamo sjajnih ljudi koji svoj posao rade kako treba, međutim sistemski ne postoji nikakva mogućnost da ta ustanova na bilo koji način uradi nešto bitnije za građane“, kaže Ilijev za DW.
Tek su ove tragedije razmrdale širu javnost i pokrenule kontroverzne diskusije o porodičnom nasilju. Funkcionalni sistem je zatražen i sa protesta u Nišu gde su se udruženja „Porodična filharmonija“ i „Centar za devojke“ okupila ispred Centra za socijalni rad u pešačkoj zoni.
„Naša poruka je da sve institucije moraju da budu usaglašene u odlukama, ne mogu da kažem koja institucija je najodgovornija za ovakve strašne situacije. Nekad policija smatra da ne treba da reaguje, nekad Centar, nekad Sud ne proceni kako treba, ali smatramo da treba svi podjednako da se bave istim problemom, imaju iste aršine u donošenju odluka, na primer ko sme da vidi dete i u kojim okolnostima“, kaže za DW Milica Bugarin, predsednica udruženja „Porodična filharmonija“. „Ako dozvoliš da nasilnik viđa dete, moraš da obezbediš i majku i dete i da ne postoji ni jedan promil šanse da se nešto desi. Ni jedan promil! A ne da se desi strašno ubistvo!“
Nedovoljno oštre kazne?
Doktorantkinja na krivičnoj katedri Pravnog fakulteta u Nišu Milica Stanković sprovela je istraživanje na teritoriji grada upravo iz oblasti nasilja u porodici. Prema ovom istraživanju, čak u 27 odsto slučajeva je počinilac isto krivično delo počinio i ranije, dok je 42 odsto njih počinilo druga krivična dela. Milica Stanković smatra da, iako je preuzela odgovornost donošenjem Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, država stalno mora da poboljšava mehanizme podrške i pomoći.
Kako kaže naša sagovornica, neophodna je i reforma krivičnog zakonika i oštrije zaprećene kazne. „Sudovi moraju da izriču strožije zatvorske kazne učiniocima tako da utiču na njih da više nikada ne pomisle da izvrše nasilje prema članu porodice, a istovremeno pokažu žrtvi da brinu o njoj“, kaže Stankovićeva. Dodaje da u 17 odsto slučajeva učinilac bude oslobođen jer nasilju ne prisustvuje niko osim žrtve i nasilnika, a „žrtva ne želi da svedoči iz straha od novog nasilja“.
Koliko se i kako primenjuje novi zakon? Koliko se u Srbiji prijavljuje nasilje u porodici? Te i druge odgovore DW danima ne dobija od MUP-a, uprkos obećanjima.
„Ima svakakvih žena“
A koliko je društvo svesno da mora da se uključi pokazuju i protesti održani ovim povodom. Na protestu u Nišu bilo je tek dvadesetak ljudi – mahom aktivistkinja, možda još koja mlada majka. Milica Bugarin iz „Porodične filharmonije“ vidno je razočarana time. Možda, kaže, jer je radni dan, ali i zato što se većina žena plaši da javno istupi.
Prolaznici su u hodu čitali transparente, a po koji muškarac je dobacio da „ima svakakvih žena“, ili da „nisu uvek muškarci krivi“, bilo je psovki, ali i pohvala. Jedan od retkih muškaraca na ovom protestu kaže da „ovo nije ženski skup“ i da „građani treba da izraze nezadovoljstvo zbog nefunkcionisanja institucija, da se odgovorni zamisle i reše da se bave svojim poslom“.
Strah zbog pretnji
Marija sa početka priče zbog posla nije otišla na protest. Posle fizičkog nasrtaja se razvela od nasilnog muža. Tek tada je saznala da nije bila prva žrtva njenog supruga već da je on pre desetak godina maltretirao svoju majku. Ipak, po odluci suda, već nekoliko meseci dovodi dete u park tri puta sedmično – da se vidi sa ocem. Dete sada ima dve godine i, kako naša sagovornica kaže, bivšeg muža ne doživljava kao tatu. Kako nekad ne stignu da se usaglase preko radne nedelje, bivši muž zna i da zapreti.
„Nekad pobesni, pa mi je pre dve nedelje pretio da on poznaje ljude koji su se ponudili da me prebiju, da ja tri dana ne vidim dete, pa da vidim kako papir ništa ne znači“, kaže ona i dodaje da ju je to prilično uznemirilo. Savetovala se sa advokatom – prema novom zakonu za zastrašivanje je zaprećeno do tri meseca zatvora. „Ali šta onda?!“, pita se. „Nije mi svejedno, ne znam šta da radim. Posebno posle ubistava ovih žena. Nisam više sigurna da su to samo priče, tim više što je komentarisao ta ubistva rečima – 'sigurno ga je žena isprovocirala'.“