„Ako loše rodi, nema svadbi...“

Nismo se ni osvrnuli, a jedan od radnika se već bosonog uspentrao na golemu datulinu palmu. Jedina pomoć mu je pojas za pentranje, mada meni ne uliva neko poverenje. Na više od pet metara visine srpom reže grozdove urmi i užetom ih spušta na zemlju. Nakon samo nekoliko minuta je već na redu sledeća palma.

Tako prolazi čitavo prepodne na plantaži Mansura Jeba u Bargutiji, selu na samom rubu pustinje u Tunisu. Plantaža zadruge se prostire na oko 70 hektara i radnicima treba nekoliko sedmica da ih oberu. Nakon toga se urme sortiraju ručno, stavljaju se u hladnjače i šalju na prodaju kako u samom Tunisu tako i u inostranstvu.

Tunis zapravo ne spada među najveće proizvođače tog slatkog ploda – na prvim mestima su Egipat, Iran i Saudijska Arabija. I u samom Tunisu je maslina važniji poljoprivredni proizvod, ali su tuniške urme izrazito cenjene. Tako datule čine svega šest odsto poljoprivredne proizvodnje, ali donose čak petinu izvoznih prihoda zemlje. Iako recimo susedni Alžir proizvodi tri puta više datula, prsti svetla iz Tunisa na svetskom tržištu postižu najbolju cenu. Te urme iz Tunisa su zlatnožute boje, a meso ploda je gotovo prozirno od šećera i sočnog tkiva.

Niska otkupna cena

Prihod Tunisa od urmi u prošloj sezoni je bio nešto manje od 200 miliona evra. Tunišani nas uveravaju da su samo njihove datule i voda dovoljni da se u pustinji preživi nedeljama – toliko su pune šećera i hranjivih sastojaka. Zato se upravo na jugu Tunisa, na severnoj granici pustinje Sahare, baš sve vrti oko datulinih palmi. Pre je tamošnje stanovništvo još živelo i od turizma, ali sad su im uglavnom ostale samo urme.

Zato Mansur Jeb kaže: „Ako je rod bio dobar onda je svima osmeh na licu." On je već u šest sati ujutro došao na sajmište u Duzu da proda veletrgovcu rod svojih šezdeset palmi. „A ako loše rodi, onda se niko ne ženi i ništa se ne gradi. Palme datula su temelj čitavog regiona", kaže nam ovaj poljoprivrednik.

Koliko će dobiti za svoj prinos? Ako znamo cenu kutijice datula u našim, evropskim samoposlugama, ne možemo da verujemo šta nam on kaže. Zavisi od kvaliteta, za loše će dobiti najviše jedan, za dobre možda i dva dinara – za kilo. Računamo u sebi: to je 40 do 80 centi za kilo urmi.

Ipak, u Tunisu više od 50.000 porodica živi – bolje rečeno, preživljava – od datula, kaže nam Nabila Kadri. Ona je agronomkinja na državnom Institutu za urme i objašnjava nam da je uzgoj zapravo izuzetno težak fizički rad. Jer gotovo sve se mora učiniti ručno, od oprašivanja pa do berbe. Uvek iznova dolazi i do smrtnih slučajeva kada neko padne sa stabla. Jer što su palme starije, ne samo da su više nego im je i kora klizavija.

Prsti potisnuli ostale sorte

Iako nema velikih zagađivača u okolini, zadruga u Bargutiji već desetak godina polovinu svojih plantaža uzgaja po strogim ekološkim kriterijumima. „Nama se to isplati, jer imamo ugovor s izvoznikom. Većina tih datula odlazi u Nemačku i Švajcarsku", kaže nam Jeb. U samom Tunisu je pojam „bio" uglavnom nepoznanica, samo u bogatijim područjima na severu zemlje već ima prvih prodavnica ekoloških proizvoda.

Još uvek ima dobrih godina kada se, kako nam je naš Tunišanin s tržnice objasnio, i gradi i priređuju svadbe. Ali agronomkinja nam kaže da i uzgajivačima datula prete teška vremena. Jer tu su dva problema: klimatske promene i monokultura uzgoja. Leta su sve duža i sve vrelija pa godišnje na tim područjima ima jedva 100 milimetara padavina – poređenja radi, u Srbiji je prosek oko 900 milimetara. U Tunisu je, međutim, sve više dana kad se živa penje i do 45 stepeni u senci, a to već ima i posljedica: „Još pre petnaestak godina je berba uvek bila u decembru, sada već počinje u oktobru", kaže nam Kadri. To rano zrenje zbog visoke temperature nije dobro za kvalitetu ploda: „Datule postaju tamnije i ostaju suve."

Sami Tunišani jedva mogu da zamisle trpezu bez urmi, ali veliki deo roda odlazi u inostranstvo. A to znači i da mnogi uzgajaju još samo sortu datula koja jamči najbolju dobit: Deglet Nour, dakle baš te prste svetla. „Zapravo u Tunisu ima oko 200 različitih sorti urmi, ali mnogima od njih preti odumiranje", kaže nam Kadri.

Prava oaza je ona – na sprat

Drugi je problem monokultura, ali upravo tradicionalni uzgoj je najbolji način borbe protiv toga. To nam objašnjava Kilani Ben Abdalah koji s drugim članovima zadruge obrađuje petnaestak hektara u Nuajelu, samo nekoliko kilometara udaljenom od Bargutije.

On na svojoj plantaži ne uzgaja samo Deglet Nour nego i druge sorte. Njihove plodove prerađuje u sirup, slatko ili marmeladu. Ne baca ni koštice datula koje se koriste kao neka vrsta zamene za kafu. Ima još tajni u ovoj palmi: od koštica i soka iz stabla su još stari Egipćani pravili opojni napitak – verovali su da je pouzdan afrodizijak.

Na plantaži Ben Abdalaha je posebno to što on i dalje praktikuje tradicionalnu tunišku poljoprivredu na sprat. Sasvim visoko su krošnje palmi datula koje daju hlad drugim korisnim stablima: na primer smokvama, breskvama ili naru. Ispod njih na samom tlu se onda uzgajaju povrće i začinsko bilje. „Uzgajamo sve što može rasti u oazi. Bez takvih spratova se ne može uopšte reći da je to oaza", ponosno nam objašnjava. Jer tako se na čitavom prostoru održava vlažna mikroklima koja koristi svima – i urmama i drugim plodovima i, naravno, čoveku.