Ahen, grad nevidljivih voda
10. avgust 2019.
Ovim gradom ne zvrndaju tramvaji. A prisustvo tramvaja je za mene pouzdan znak da se na tom mestu možete zaustaviti ili čak ostati. Reka i tramvaji. Tako sam mislio sve dok nisam došao u Ahen. Jer duh ovog mesta jeste poput duboke i brze vode. Zavodljiviji je od svake tramvajske piruete na okretnici, od svake rečne okuke. Mada se to ne vidi, Ahen bukvalno leži na vodi. Splet hladnih brdskih potočića je tokom gradske istorije podveden pod zemlju. A još stari Rimljani su koristili nekoliko žila termalnih izvora čija voda ima temperaturu i do 70 stepeni.
Slatkast štimung slanih izvora
Kada dođete na željezničku stanicu možete od obližnjeg Marširtora (Marševske kule iz 13 veka) okrenuti dole, prema starom gradu, ili gore, uzvisinom preko železničkog mosta. To je strm, ali kratak uspon ka gradskom delu koji se zove Burtšajd. On je star koliko i Ahen. Čuvao je svoju nezavisnost od carskog grada sve do kraja 19. veka kada je naprosto pripojen. Kada se čovek popne na breg sa kojeg iza sebe vidi kružnu strukturu Ahena, njegove preostale kule sa kapijama i katedralu, pa baci pogled napred, niz strmu ulicu koja vodi u Burtšajd, shvata zašto su ovo bila dva grada. Na dnu ulice koja se zove Glavna izdiže se barokna kupola crkve posvećene Jovanu Krstitelju. Za vreme Drugog svetskog rata crkva je bila srušena i u posleratnim godinama brižljivo obnovljena. Njena jarkocrvena pojava na kasnopopodnevnom suncu može nepripremljenog posmatrača navesti na misao da se nalazi negde u Italiji.
Ulice koje vode levo i desno od crkve brzo će odati sadašnju suštinu ovog dela grada: Preko 20 izvora slane, vruće vode napravile su od Burtšajda centar medicinskog turizma. U kafeima ispod drvoreda preovladava belo-siva boja kose starijih posetilaca. U ponekom kafeu sa šarmom iz šezdesetih još uvek su aktuelni nemački šlageri sa svojom uredno aranžiranom vedrinom.
Pešice kroz dve-tri zemlje
Ko god poželi da u istom danu obiđe nekoliko zemalja uputiće se prema zapadu. Tih pet-šest kilometara, do ahenskog predgrađa koje je u isto vreme gradić u Holandiji po imenu Vals (Vaals) najbolja je vežba iz primenjene istorije. Ahen (Aachen) u svom imenu ima dva „a“ kao i Vals, uostalom, kao i mnogi holandski nazivi. Kada stanovnici s ove i s one strane granice govore jezikom koji su učili u školi onda je nemačko-holandska komunikacija puna šumova. Progovore li dijalekt „plat“ onda im ne treba prevodilac.
Građani iz Ahena prošetaju do Valsa, naročito nedeljom, jer tamo, iza granice, rade sve radnje. Na mestu bivše kontrolne kućice je Eurokiosk sa suvenirima, a tabla koja pokazuje da je čovek upravo iz Holandije ušao u Nemačku oblepljena je najrazličitijim nalepnicama. Granica nije više mesto drhtanja, čekanja i ustezanja. Prema njoj više ne postoji strahopoštovanje jer je izgubila svoj režeći smisao. Od rata do 1953. u ovom pograničnom kraju je sa nemačke strane poginulo četrdesetak švercera kafe. Sada je to kao ružan san. Granica je ovde folkloristička prošlost.
Ko ima vremena može da se popne na 323 metra, do najvišeg brda u Holandiji. Vrh šumovitog brega je tromeđa između Belgije, Holandije i Nemačke. Okolni zabavni parkovi za decu, kafei ali i livada pored šume su napravili od ove tačke omiljeno izletište na koje ljudi dolaze iz sva tri pravca.
Rajnlanđani bez Rajne
Ahen je mnogo bliži reci koju na francuskom zovu Mez, od čega je nastala naša oznaka Meza, dok se na holandskom zove Mas, nego Rajni. Udaljen je svega četrdesetak kilometara od holandskog Mastrihta, a pedesetak od belgijskog Liježa, gradova koji su na Mezi, dok udaljenost od Kelna, pa time i do Rajne, iznosi nepunih osamdeset kilometara. Ipak, ljudi ovde na sličan način slave karneval kao u celom Porajnju, jezik im je slično obojen, a mentalitet – površna, vickasta vedrina – je gotovo istovetan. Zato ljude iz ovih krajeva ubrajaju u Rajnlanđane.
Ono što je osobenost građana Ahena jeste njihova otvorenost i pozitivna strana, vrsta veoma ugodne građanske ljubaznosti.
Kada sam se 1996. selio iz jednog u drugi stan u Ahenu, transportno vozilo je blokiralo dobar deo trotoara na uzbrdici. U Ahenu sam živeo svega godinu dana, pre toga sam proveo nekoliko godina na bavarskom jugu, gde bi ljudi u ovakvim situacijama glasno negodovali ili čak psovali. Starija gospođa mi je prišla tog jutra, rekla sa osmehom na licu da se ona poslednji put selila pre pola veka i da je samo htela da mi poželi sreću, ma gde mi bio novi dom.
Leskovačko-lebanska kopča
Uputi li se čovek pravo prema katedrali, približavajući joj se, činiće se sebi sve sićušnijim.
Za posetioce iz pravoslavnih zemalja bi možda vredelo napomenuti da postoji jasna veza između leskovačko-lebanskog kraja i najreprezentativnije crkve karolinške obnove iz vremena Karla Velikog.
Kopča je Justinijan, koji se pre više od 15 vekova rodio nadomak Skoplja, da bi kod Lebana podigao grad Justinijana prima. Kažu da se tako odužio svom rodnom kraju. E, taj Justinijan, kojeg se i srpski pravoslavci sećaju kao sveca, bio je odgovoran za izgradnju dve ključne vizantijske crkve – Aja Sofije u Carigradu i najznačajnije vizantijske crkve na zapadu – Bazilike svetog Vitalija u Raveni. Baš ovaj makedonsko-lebansko-leskovački vizantijski obnovitelj Rimskog carstva, car Justinijan je na taj način poslužio kao uzor Karlu Velikom kad je rešio da sedište franačkog carstva smesti u podnožje pobrežja Ajfel, u blizini lekovitih termalnih izvora, u Ahen. Njegova dvorska kapela ne krije svoje rođaštvo sa vizantijskim istokom. I zaista, kada uđete u Dvorsku kapelu Karla Velikog, koja je danas deo Ahenske katedrale, vidite istočnorimski graditeljski rukopis koji je od Carigrada preko Ravene do Ahena putovao skoro tri veka.
Oduvek sam voleo ovu crkvu, njene blistave ornamente, osmougaonu bazu kupole, galerije, njen drevni mir. Presto i kovčeg Karla Velikog kao i činjenica da je baš tu posle njega krunisano trideset nemačkih kraljeva, načinili su od tog mesta evropski i nemački istorijski čvor.
Medenjaci
Printe – reč ima veze sa štampom, odnoso kalupom za testo – je medenjak zaštićenog geografskog porekla. Ahenski medenjaci su se na početku sastojali od brašna, vode i soka šećerne repe, ali začini su mu davali onu jedinstvenu slatko-gorku notu. Naročito u jesen i zimu grad miriše na cimet, anis, kadamon, karanfilić, kadamon, korijander, najgvirc koji drugi zovu piment ili jamajčanski karanfil-biber. Miriše i kandirana kora seviljske pomorandže, limuna, i naposletku đumbir.
Nije li ova konditorsaka alhemija već u samom bogatstvu ideje veličanstvena? Kako god, lokalni konditor Lamberc je krajem devetnaestog veka bio lični dobavljač medenjaka za tri dvora – holandski, belgijski i pruski. Sada se medenjaci šepure po izlozima pekara i usred leta - turistička navala je od sezonskog peciva napravila trajni hit.
Grad znanja i uživanja
Kada pijete kafu u rano letnje jutro na glavnom trgu ispred većnice i fontane sa statuom Karla Velikog pogled vam hvata živost i smirenost u isti mah. Bezbroj uličica i malih trgova. Moje omiljeno mesto je Hof - na kojima rimska antika, gotika, barok i sadašnji trenutak upredaju svoje znakove u doživljaj prostora. Ljudi vole da sede po baštama.
Ukoliko prošetate duž Pontštrase koja se od većnice najpre spušta pa uzdiže ka drugoj kuli sa kapijom iz 14 veka koja se zove Pontor proći ćete kroz ulicu gastronomskih iskušenja i studentske vreve. U tom delu grada nalazi se i ultramoderna zgrada Univerziteta Super C, primer izuzetno uspelog arhitektonskog rešenja za servisni centar Rajnsko-vestfalijske tehničke Visoke škole (RWTH) kako glasi pun naziv univerziteta. On spada u jedan od 11 nemačkih univerziteta koji smeju da nose epitet „ekselentan“ – elitni.
Čuvaj se „potočnog goveda“
Nisam spomenuo ni da je simbol grada – mali prst desne ruke „Klenkes“. Zašto? Radnici u tekstilnoj industriji, najčešće deca, odvajali su loše igle malim prstom. Beskonačno ponavljanje pokreta je dovodilo do čvornovate deformacije po kojoj su se ljudi rođeni u Ahenu i bez reči prepoznavali u svetu. Nisam vas odveo na breg Lousberg gde se nalazi toranj sa restoranom koji se okreće oko svoje ose. A trebalo bi.
Još samo da vas upozorim. Ako preterate sa pićem ili odete u Antoniusštrase, ulicu sa prostitutkama u izlozima, koja se kao i u svakom urednom gradu nalazi nadomak katedrale, ne preterujete. Starosedioci kažu, kada pripite lole teturaju kući, ume da ih zaskoči Bakauf, mitska zver, čiji naziv uz nešto slobode može da se prevede kao „potočno govedo“. Tom biću je usred grada podignut spomenik. Ukoliko vas ova kreatura sa zubima pantera, repom gmizavca i krljušti ipak zaskoči, nemojte da kukate i molite, biće sve teže. Urlajte i psujte do kuće. Kažu, to pomaže.