Harare obasjan suncem, ljubičasti cvetovi na drveću, u parkovima se roštilja i pleše. Vojnici koji stoje pored oklopnih vozila pozivaju nasmejane parove da se zajedno sa njima fotografišu. Ljudi svih boja kože, različitih generacija i političkih uverenja, grle se na ulicama. Zimbabve doživljava svoje posebno „afričko proleće“.
„Dragi svete“, piše publicista i medijski preduzetnik Trevor Nkube, „potpuno smo svesni mogućih rizika i zamki nakon ovog vrhunca. I sigurni smo da ćemo s tim izaći na kraj. Da, sećamo se mi Egipta, ali bih zamolio da nam dozvolite da, nakon 37 godina tlačenja, uživamo u ovom trenutku.“
Ovo je istorijski trenutak koji me podseća na 9. oktobar 1989. u Lajpcigu, koji sam imao priliku ličnom da doživim. Bio je to trenutak u kome su ljudi prestali da se boje od vlasti i trenutak kada su krenuli u promene.
I Zimbabve je sada krenuo u promene. Era Mugabea, nakon 37 godina, odlazi u istoriju. Okončano je olovno vreme koje je počelo nakon falsifikovanja izbornih rezultata 2002. godine. Zimbabve taj trenutak doživljava kao preokret, kao veliko olakšanje, kao nešto što je iznad svih rovovskih, političkih bitaka.
Sada, međutim, počinje pravi posao, a sa njim i mamurluk. Emerson Mnangagva, novi prvi čovek u zemlji, borac za oslobođenje i dugo godina veran Mugabeu s kojim je nekada delio zatvorsku ćeliju, sigurnim instinktom prepoznao je i iskoristio opšte raspoloženje. On grozničavo pregovara s brojnim Mugabeovim neprijateljima, sa uplašenima, osramoćenima i poniženima. I sve to mora da bude harmonično, u skladu sa ustavom, državnički i u interesu naroda. Njemu mora poći za rukom da pošalje signale pomirenja. Navodno je čak davao izjave i o oduzimanju imovine belim farmerima.
Njegova računica je, čini se, sledeća: sa pozicije moći, uz vojsku koja stoji iza njega, on želi izbornu pobedu za vladajući Afrički nacionalni savez – Patriotski front (ZANU-PF). Šanse za to su dobre, jer je opozicija rascepkana. Egoizmi i neuviđavnost pocepali su nekada snažni Pokret za demokratske promene (MDC), stranku koja je 2008. gotovo pobedila na izborima.
Danas, deset godina kasnije i nakon ovog čudnog puča, stranka ZANU-PF bi mogla i regularno da pobedi. Tihi Mnangagva – sa nadimkom „krokodil“ – čovek je jučerašnjice. Gerilac, marksista, obaveštajac. On je predstavnik kruga ljudi sličnog hunti koji je Mugabea, nakon izgubljenih izbora 2008, svim sredstvima primorao da ostane na funkciji. To je ista ona ekipa koja je početkom 1980-ih, zajedno sa elitnim severnokorejskim vojnicima, organizovala masakr oko 20.000 neposlušnih pripadnika naroda Ndebele. Tamošnje društvo nije se suočilo s tim masovnim ubistvima sve do danas – iako su mnogi ljudi u Zimbabveu spremni na oproštaj.
Mnangagva je u najboljem slučaju čovek ovog trenutka, ali ne i čovek budućnosti. Utoliko važnije je što stotine hiljada građana Zimbabvea, oni koji su proteklog vikenda izašli na ulice, nisu dozvolili da ih instrumentalizuje stranka ZANU-PF. Oni su pokazali koliko različitih glasova u toj zemlji ima i koliki potencijal se krije u tom jedinstvu. Upravo to bi moralo da se odrazi na predstojeće izbore – koji moraju da budu slobodni, fer, demokratski i pluralistički.
Ljudi u Zimbabveu se više ne boje. A od te revolucije u načinu razmišljanja morao bi da se boji čovek ovog trenutka – Emerson Mnangagva. Jer to bi moglo da se okrene i protiv njega.