Afrički fudbaleri – moderni robovi
3. april 2018.
Serafin Fođo je redovno na jednom fudbalskom igralištu u Anderlehtu, briselskoj četvrti. Dolazi iz Kameruna i trenira nekoliko dečaka koji su ovde došli sa velikim snovima. „Većina ih dolazi iz Kameruna, Obale Slonovače i Burkine Faso“, kaže Fođo.
Njihove priče počinju slično: „Takozvani agenti ili savetnici, koji ništa ne znaju o fudbalu, sastaju se sa porodicama i obećavaju da će njihovo dete dobiti ugovor u Evropi“, priča Fođo za DW. „Roditelji zatim uspevaju ono što je gotovo nemoguće, prikupe novac kako bi dete moglo da leti u Evropu. Kako bi delovali uverljivije, neki od tih 'savetnika' sa sobom vode evropske partnere. Oni se brinu o pasošu i raznim drugim dokumentima. Porodice za to plaćaju i do 10.000 evra.“
- pročitajte još: Moral u fudbalu je bio juče
Dete u Evropu odleti sa velikim nadama, ali često bude ostavljeno samo u hotelu, objašnjava Fođo. „Kažu mu da će se vratiti, ali to se ne desi. Dete ostaje samo, bez pasoša, i onda ga izbace iz hotela.“
Ta deca zaobilaznim putem često stignu do njega, na ovo fudbalsko igralište. Treniraju dalje, žive između nade da će jednog dana uspeti i straha da će ih uhapsiti i poslati nazad kući. Da se dobrovoljno vrate, to bi značilo priznanje neuspeha. A to je neprihvatljivo za nekoga čija je porodica uložila toliko novca.
„Kilogram pamuka ili kakaa“
Fudbaler Alojs Nong je upravo to doživeo. U Kamerunu ga je otkrio jedan uticajni „menadžer“ i ubedio ga da otputuje u Evropu kako bi postao profesionalni fudbaler. „Prošao sam test u fudbalskom klubu Nica. Sportski direktor akademije je bio zadovoljan, ali moj agent je tražio previše novca. Nica nije bila spremna da u mene uloži toliko novca.“
Ovaj Kamerunac i osam drugih momaka su kod jedne porodice spavali u dnevnoj sobi. Preko dana nisu smeli da budu u stanu. „Bio je januar, bilo je hladno, a mi nismo imali nikakvu toplu odeću.“ Ni hrane nije bilo za njih, priča. „Više puta smo otišli u supermarket i tamo jeli nešto. Čuvar nam je to dozvoljavao, jedino što hranu nismo smeli da nosimo napolje.“
Nakon godinu dana Alojs Nong i drugi su izbačeni iz stana. Dečak je utočište pronašao kod rodbine. Paralelno je trenirao dalje i na kraju ga je angažovao jedan belgijski klub. Danas igra u Iranu.
U većini slučajeva mladi fudbaleri izgube bitku. „Onaj ko uspe, na kraju zarađuje mnogo novca“, kaže Kristof Glajzes, francuski novinar i autor knjige o „modernom ropstvu afričkih fudbalera“. Jedan afrički igrač u evropskom klubu može da zaradi 500 do 1.000 puta više nego u Africi, objašnjava Glajzes.
„Zato ne čudi ako roditelji kažu da kod kuće imaju nalazište nafte“, kaže Glajzes, koji je devet meseci istraživao u zapadnoj Africi. Poređenje sa sirovinom zvuči surovo, ali ovaj novinar zna: „Na afričkog fudbalera se gleda kao na robu, kao na kilogram pamuka ili kakaa. Evropski klubovi dolaze u Afriku kako bi pronašli jeftinu radnu snagu.“
Jedan od problema je i što mladi ljudi sami postaju deo sistema i veruju u obećanja sumnjivih tipova. Zbog toga ulaze u velike rizike, ponekad čak lažu oko svojih godina jer jedan 15-godišnjak na tržištu ima bolje šanse od 18-godišnjaka.
Taktika odugovlačenja kod evropskih klubova
Veliki pobednici nisu samo takozvani menadžeri, već i evropski klubovi. Primer: Junior Kabananga iz Konga evropsku karijeru je započeo u Anderlehtu. Belgijski rekorder po broju osvojenih titula u svojim redovima je hteo da ima tog igrača, ali nije bio spreman da plati odštetu klubu koji je otkrio Kabanangu, kako to u stvari propisuje FIFA.
- pročitajte još: „Smrti se ne plašim, hoću u Evropu“
„Radi se o najboljem golmanu Afričkog prvenstva 2017!“, ljutito primećuje Glajzes. „Ako Anderleht angažuje jednog igrača iz Briža, onda plate odgovarajuću otpremninu. Ako PSG angažuje Kilijana Mbapra, onda fudbalskom klubu Bondi, njegovom prvom klubu, plaćaju odštetu. Ali, ako se radi o afričkim klubovima, evropski klubovi ne žele da plate.“
Taktika je, prema rečima novinara Glajzesa, uvek ista: „Slučaj se razvlači dok onaj drugi klub ne posustane. Ili klupski šefovi plate ispod stola kako bi se ugovorio posao.“
Sofi Jekeler iz Brisela poznaje sudbine mladih fudbalera iz Afrike. Ova pravnica je predsednica Samilie, fondacije koja se bori protiv trgovine ljudima. „Dovedeni su sa velikim obećanjima u Evropu, od ljudi koji imaju kontakte u ambasadama ili konzulatima. Od nekih se odustalo, druge su prisilili da igraju veoma naporno. Ako se povrede, ostavljaju ih na cedilu.“
Doduše, postoje zakoni koji bi trebalo da štite žrtve, ali njih je teško primeniti, kaže Jekeler. „Ti momci u Evropsku uniju uglavnom stižu preko Slovačke, Mađarske i Grčke. Kad stignu u Belgiju, onda za njih ništa više ne može da se učini. Jer, u suštini bi morali nazad u zemlje iz kojih dolaze kako bi sredili papire. To je za njih, međutim, nemoguće.“
Ona smatra da prevencija može da pomogne. Ali, to je teško sprovesti: „Kad ta deca i čuju šta imamo da im kažemo, san postaje jači. Međutim, ako samo jedna od dvadeset osoba shvati našu poruku, onda barem jedna osoba može da se spasi.“
Za te mlade fudbalere teško je shvatljivo zašto profesionalni fudbaleri poput Alojsa Nonga žele da ih dogovore od saradnje sa sumnjivim menadžerima. Jer, neko ko je i sam otišao na sličan način u Evropu sada želi njih da uveri da se ne upuštaju u takvu avanturu.