Evropljanima prsa, Afrikancima ostatak pileta

Na pijaci u Akri, glavnom gradu Gane, prodavačice se znoje na 30 stepeni, i to u ladovini. Na tezgama se polako otapa zaleđena piletina. U zemljama poput Gane, u kojima nije osigurano neprekidno hlađenje mesa, vlada velika opasnost po zdravlje potrošača. Ali Gana uprkos tome uvozi 165.000 tona jeftinog mesa iz Brazila, SAD i Evrope - i to ostatke, koje u tim državama niko ne želi da jede.

Tokom 80-ih i 90-ih godina, Gana je sama pokrivala 80 odsto domaćih potreba, kada je o mesu živine reč, kaže Kuame Kokroh, sekretar nacionalne Zadruge uzgajivača živine i dodaje: "Otkad postoji jeftini uvoz, sve se promenilo. Sada naši seljaci pokrivaju samo 10 odsto tržišta i boje se da će i to izgubiti."

Prsa za Evropu, leđa za Afriku

Svaki Nemac pojede oko 19 kilograma živinskog mesa godišnje. Posebno su im omiljena prsa. Ona nisu samo mekana, nego imaju i najmanji udeo masnoća. Zato ih uglavnom kupuju Evropljani koji navodno paze na liniju i zdravlje.

Nemački uzgajivači živine proizvode 25 odsto mesa „viška“. Ono što se ne može prodati kod kuće, pa se izvozi za znatno manje sume novca u Afriku. Uglavnom se radi o iznutricama, krilcima i vratovima, koje Evropljani ne žele da jedu. Odlično se izvoze i leđa od kojih se prethodno u Evropi odvoji belo meso. Od 2011. do 2012. godine, nemački izvoz se povećao za 120 odsto. U Afriku je izvezeno 42 miliona kilograma živinskog mesa - što je 10 odsto od celokupnog afričkog uvoza. Ostalih 90 odsto pokrivaju Brazil, SAD i Holandija.

Ali sam izvoz, prema mišljenju Franciska Marija iz humanitarne organizacije "Hleb za svet", nije sporan. Problematične su cene po kojima se meso prodaje afričkim potrošačima. One su tako niske da domaći proizvođači nemaju nikakve šanse na tržištu i propadaju. Primer radi, uvozna piletina se prodaje za dva evra po kilogramu, dok domaći seljak mora da prodaje pile za četiri evra, jer inače ne može da pokrije osnovne troškove. Evropljani mogu jeftino da izvoze u Afriku jer imaju industrijalizovano živinarstvo, a deo troškova jeftinog izvoza pokrivaju većim cenama belog mesa na domaćem tržištu.

"Voleli bismo kada bi bili u mogućnosti da sprovodimo mere razvojne pomoći sa visokim moralnim načelima i da ohrabrimo ljude da se uz našu pomoć samostalno izvuku iz siromaštva. A onda zbog naših jeftinih proizvoda ne mogu da opstanu na sopstvenom tržištu", kritikuje Mari.

Neki se uspešno brane

Ganski parlament je 2003. godine pokušao da zaštiti domaće tržište uvođenjem većih carina na uvoz, ali je vlada vrlo brzo ukinula taj zakon. "Mislim da je razlog bio međunarodni pritisak", kaže Kuame Kokroh. Francisko Mari potvrđuje tu tezu. "Gana je u to vreme pregovarala sa Svetskom bankom o kreditima. Da vlada nije povukla zakon, država bi ostala bez puno novca." Osim toga, vlada propagira liberalizaciju tržišta, što znači da mora da se drži međunarodnih pravila. Sada vlasti pokušavaju da podstakne domaće proizvođače raznim subvencijama i kreditima.

Ali neke afričke zemlje uspele su da odole međunarodnim pritiscima, recimo Nigerija. Budući da su trgovinski partneri zavisni od nigerijske nafte, oni nemaju drugog izbora nego da tolerišu bojkot evropske piletine. I Kamerun, Obala Slonovače i Senegal već godinama uspevaju da se odbrane od jeftinog mesa iz Evrope.

U Senegalu od 2005. godine u mesara nije moguće kupiti evropsku piletinu. Tako je ponovo porasla domaća proizvodnja i otvoreno je na hiljade novih radnih mesta. "Radi se o poslu vrednom 150 miliona evra", kaže Makhtar Diouf, direktor državnog Centra za poljoprivredu Senegala. "Ne možemo sebi da dopustimo da uništimo domaće poslovanje samo zato što smo članica Svetske trgovinske organizacije." Zato je senegalska vlada zabranu uvoza živinskog mesa produžila do 2020. godine.

Autor: Hilse Gwendolin/ ajg
Redakcija: Jakov Leon