Adriana Altaras: „Zatekli ste me baš u teškom trenutku"

Šareno društvo okupilo u čekaonici terminala jednog neimenovanog aerodroma. Tu su stjuard i stjuardesa koji čekaju svoj avion, jedan par ide na odmor u neku egzotičnu zemlju u nadi da će uspeti da popravi svoju narušenu vezu, jedan drugi par leti u Minsk: on je tamo dobio posao, a ona, u poodmakloj trudnoći, nerado ga prati. Jedna žena uzaludno čeka svog ljubavnika. Napolju je veliko nevreme, svi su letovi otkazani, i svi oni provode noći u čekaonici.

I onda je još neko među njima: izbeglica. On je već duže na aerodromu, tu se zatekao bez dokumenata, ne može ni napred ni nazad, čeka brata koji bi trebalo da mu donese papire, ne znajući da je on umro pri pokušaju da se dokopa Zapada.

U operi „Let" britanskog autora Džonatana Dava izbeglica je bezimen. No kao model za njegov lik, kao uostalom i za celu operu, poslužila je neverovatna životna priča jednog stvarnog čoveka: Mehrana Naserija (1945.-2022.).

U avgustu 1988. on se kao izbeglica iz Irana zatekao na aerodromu u Parizu. Tamo su mu ukradeni dokumenti, pa mu nije bilo dozvoljeno da napusti aerodromsku zgradu, a nije mogao da produži put za Veliku Britaniju, gde je na univerzitetu u Bredfordu studirao istoriju Jugoslavije. Na aerodormu je proveo 18 godina i tamo na kraju i umro. Njegovu životnu priču je ekranizovao i Stiven Spilberg u poznatom filmu „Terminal" (2004.) sa Tomom Henksom u glavnoj ulozi.

Domovina i pitanje pripadnosti

Rediteljka Adriana Altaras iz prodične istorije dobro zna kako je to biti izbeglica, bez domovine ili sa više domovina, biti negde između kada se radi o identitetu i pripadnosti.

„Ja sam migrantkinja, imam posebno razumevanje za lik izbeglice. Za to kako se on pokušava da se smesti na aerodromu. Bilo mi je važno da on ima neki svoj kutak u kojem je uredio svoj prostor, recimo da ima svoju lampu. Migranti tako stvaraju svoj prostor. Kada čovek dođe u stanove migranata, oni su svi slično uređeni", priča Altaras u razgovoru za DW.

U operi je izbeglica kontratenor, s vrlo visokim glasom za jednog stasitog muškarca. To, kaže Altaras, njegov lik čini dirljivim i nežnim od samog početka - slika čoveka koji je zapeo u nekom međuprostoru. „Ima se osećaj da on lebdi, da ne pripada ni u nebo ni na zemlju - a gde onda pripada? Bezdoman je", konstatuje Altaras.

Između izbeglice i ostalih putnika zarobljenih na terminalu postoji dubok jaz. U toj vanrednoj situaciji nastaje eksplozivna atmosfera, na površinu izlaze međusobne napetosti, unutrašnje nesigurnosti i strahovi, nastaju neočekivane, groteskne situacije.

Ali, kad je nevreme prošlo i svanuo novi dan, putnici se vraćaju svako u svoju realnost, ukrcavaju se u avione, nastavljaju put koji je nakratko prekinut. Oni imaju cilj, novac, imaju budućnost i prošlost - sve što izbeglica nema. Dok drugi odlaze, izbeglica nema gde.

On, koji je tražio pomoć, ali je nije dobio, koji je smetnja, pa su čak pokušali da ga ubiju, ostaje sam, bez dokumenata, bez identiteta, samo sa spoznajom da mu je brat mrtav i da je aerodrom sada njegov dom.

Bekstvo u prtljažniku

Nemačka rediteljka, glumica i književnica rođena je 1960. u Zagrebu u SFRJ. Roditelji, oboje Jevreji, bili su aktivnipartizani i uvereni članovi Partije, za vreme rata u užem krugu ljudi oko Tita. Posle rata, izgradili su uspešnu karijeru, otac Jakov kao lekar, a majka Teja kao arhitekta. A i ćerka Adriana: kao četvrogodišnjakinja je glumila jevrejesku devojčicu u filmu Branka Bauera „Nikoletina Bursać".

Ali onda je 1964. otac pao u nemilost, malo pre nego što je trebalo da bude unapređen u generala - tih godina je partija "čistila" svoje redove od Jevreja, bez obzira na legendarni status Moše Pijade, Titovog saborca. Da bi izbegao montirani proces, otac je pobegao u Nemačku, u grad Gisen. Kasnije mu se pridružila i supruga. Uprkos tome, Maršal Tito je do kraja života imao posebno mesto u njihovim srcima.

Mala Adrijana je propustila premijeru „Nikoletine Bursaća" - u to vreme je već bila kod tetke u Italiji, gde ju je ona prokrijumčarila u prtljažniku svog automobila. Tu će ostati do svoje sedme godine, kada odlazi u Nemačku, najpre roditeljima u Gisen, kasnije u Berlin.

Život kao komična opera

Sebe opisuje kao „migrantkinju de luks" - otac i majka su brzo našli posao i postali ugledni građani Gisena, ona sama je lako je naučila jezik, kasnije studirala glumu u Berlinu i ostvarila karijeru i kao glumica i kao redatelja u pozorištu i operi.

No, pitanje pripadnosti, identiteta i domovine za Altaras ostaje stalna tema. Najintenzivnije joj se vraća u svojim knjigama kao što su „Titove naočare", „Dojča", „Jevrejska šaptačica", koje su sve prevedene na hrvatski, ili, poslednja, „Radije sama nego u lošem društvu, moja svojeglava tetka".

Za sebe kaže da ima četiri domovine: Hrvatsku, Italiju, Nemačku i Izrael. Traženje odgovora na pitanje sopstvenog identiteta to ne čini jednostavnijim.

U Izraelu nikada nije živela, ali kaže da je „za nas Jevreje Izrael uvek bila neka opcija". Posle 7. oktobra, sve se promenilo. Altaras nikada nije bila među onim Jevrejima koji za sebe govore da 'žive sa spakovanim koferima'.

„Ja tu sliku nikada nisam koristila, nikada nisam tako razmišljala. Ja rado živim u Berlinu i u Nemačkoj. Ali sada je utoliko teže. Sada se pitam, ukoliko ne sediš na spakovanim koferima, kako je to ostati ovde? Izrael je katastrofa, u Italiji su na vlasti postfašisti, a u Nemačkoj dolazi AfD, tu ćemo još imati velikih problema. Ima vremena kada je lakše sve te domovine uskladiti jednu s drugom, i vremena kada je to teže. Trenutno je to vrlo teško", kaže Altaras i dodaje: „Zatekli ste me baš u teškom trenutku."

U toj situaciji je opera sigurno mesto, gotovo neka vrsta izolovanog terminala u realnom životu. „U operi je mnogo vrlo različitih ljudi koji dolaze iz različitih zemalja. Tu je čovek dobro zbrinut, na neki način uvek kod kuće, budući da svi nose sa sobom neke svoje probleme. Tu možemo o njima razgovarati", kaže Altaras.

A kada bi se radila opera o njenom životu „tu bi zaista imalo šta da se ispriča, bilo bi tu dosta materijala", kaže kroz smeh. Ali, to bi bila komična opera: „Svakako s puno humora. Bez humora ne ide, nikako!"

* Opera „Let" (Flight) britanskog autora Džonatana Dava izvedena je prvi put 1998. i otada je često na repertoarima mnogih operskih kuća. Premijera u Bonu je u nedelju 21. januara.