Poslednji ekser u kovčeg ogromnog aviona Erbas A380 stigao je iz Persijskog zaliva. Avio-kompanija Emirati, najveći kupac tog aviona, je poručila evropskom proizvođaču da će smanjiti svoju narudžbu sa 162, na samo 123 aviona. To znači da žele još 14 komada, a nakon toga je gotovo.
Pre nedelju dana je i australijski Kvantas stornirao narudžbinu od osam A380. Na kraju je jedina razumna odluka bila da se prestane sa proizvodnjom nekadašnjeg ponosa evropskog proizvođača aviona. Za tri godine je – kraj priče.
„Šteta za tako lep avion“ – to se sada može čuti. Šef Lufthanze kaže da je reč o „izuzetnom avionu“ kojeg „obožavaju“ i mušterije i posade.
Ipak, ništa od toga neće nestati već sutra, velika ptica neće tako brzo odleteti sa neba. Ona će još mnogo, mnogo godina privlačiti poglede putnika po aerodromima, baš kao što se i dan-danas gleda ogromni Boing 747, poznati „Džambo-džet“. Ali jedno je fascinacija, a ekonomičnost je nešto sasvim drugo.
Prevelik i previše skup
Još od samog početka je bilo rasprava o prestižnom projektu „Super-Erbasa“ koji bi bio još veći od američkog konkurenta. Godinama su se i kotrljale glave, pri čemu je ta velika ptica skoro čak i uginula, pre nego što se prvi put vinula u vazduh. Ponekad su to bile i samo „sitnice“, kao što su suviše kratki kablovi iz nekog od čitavog niza pogona u Evropi.
Ipak, devedesetih godina prošlog veka duboko se verovalo u taj projekat. Bilo je sasvim očigledno da broj putnika stalno raste. Ali tu je ležao i problem: oni nisu hteli stalno da lete samo između dva čvorišta, bio to Frankfurt, Njujork ili Singapur. To znači da treba presedati, a putnici mrze da „love drugi avion“. Manji aerodromi nisu imali kapacitet da prihvate tog giganta. A pregraditi aerodrom samo da bi na njega sleteo A380 – to je bilo previše skupo.
A onda, tu su i troškovi avio-prevoznika. Cena A380 je ogromna – ta brojka u njegovom imenu je manje-više njegova cena u milionima evra. Dobro, o tome se uvek pregovara. U poslovima tih dimenzija uvek se vodi računa i o posebnim željama prevoznika, a tu su i uobičajeni popusti. Ali A380 jeftina ptica nikada nije bio.
A tu su i njegova četiri ogromna motora. Ostaje činjenica da su oni žedni kerozina. A on je ranije bio jeftiniji.
Tu je još jedna ogromna stavka: održavanja tako velikog aviona i redovna zamena skupih delova koji se rade samo za njega. I sve se to isplati, ali samo ako je avion dobro popunjen. Samo, treba prodati 800 karata.
Bilo je i planova da se napravi model sa samo dva motora, ali za njegov razvoj bi otišlo još najmanje deset milijardi evra.
Naučili lekciju?
Jedno se mora priznati Erbasovom američkom konkurentu, Boingu. On jeste prvi počeo sa tako ogromnim pticama, ali još dok se stvarao A380, tamo je odlučeno da će se nastaviti samo još sa nadogradnjom „Džambo-džeta“, koji inače leti još od šezdesetih godina prošlog veka. Budućnost, shvatili su u Boingu, leži u manjim, štedljivijim i za putnike udobnijim avionima. Njihov 787 prodaje se kao lud i zato je i Erbas ponudio i sličan model, A350. I on se odlično prodaje, a da i ne govorimo o A320, što je nešto kao leteći autobus, koji se prodaje i leti širom sveta.
Odluka o prestanku proizvodnje A380 je zato i među radnicima Erbasa primljena relativno hladno. Posla imaju i bez njega, a mere štednje su već preživeli pre godinu dana kad je firma, zbog manje potražnje, već morala da otpusti 4.000 radnika.
Zato ima i dobrih vijesti: Erbas će postojati i dalje, a iz projekta A380 se mnogo toga naučilo. Na primer o internim nedostacima tako složenog lanca proizvodnje na toliko mnogo lokacija koja traži džinovsku logistiku. A naučilo se valjda i to da se želje kupaca moraju slušati – i to na vreme.
S obzirom na to da se već duže vreme slutilo da se Erbasu A380 crno piše, vrednost deonica tog evropskog koncerna u stvari već duže vreme – raste. Od početka godine za gotovo 30 odsto. Let nebu pod oblake Erbasa u stvari je lakši bez A380.