75 godina Opšte deklaracije o pravima čoveka

Kada je nemačka ministarka spoljnih poslova Analena Berbok u aprilu ove godine posetila Kinu, na zajedničkoj konferenciji za štampu sa kineskim kolegom Ćin Gangom otvoreno je kritikovala kršenja ljudskih prava Ujgura.

„Ono što Kini najmanje treba je učitelj sa Zapada. Svaka zemlja ima svoje specifičnosti i kulturno-istorijsku pozadinu, ne postoje jedinstveni standardi u svetu", odgovorio je Gang. „Postoje", uzvratila je Berbok, „Opšta deklaracija UN o pravima čoveka".

Osam meseci kasnije, Berbok je rekla: „Po mom mišljenju, univerzalni pogled trenutno je izložen velikom napadu. I upravo su zato ta univerzalna ljudska prava važnija nego ikad." Kritičarima koji kažu da sada nije vreme za feminističku perspektivu i spoljnu politiku vođenu vrednostima, već za pragmatičnu politiku temeljenu na interesima, ona kaže: „Kao da je to kontradikcija, kao da su ljudska prava važna samo kada je sve lepo i nema drugih problema."

Berbok je to rekla na manifestaciji poslaničke grupe njene stranke Zelenih u Bundestagu. Povod je zapravo razlog za slavlje.

Deklaracija UN - zadatak za Nemačku

Jer, samo tri godine od završetka Drugog svetskog rata, 10. decembra 1948. usvojivši Rezoluciju 217, UN su se po prvi put složile oko osnovnih prava koja se odnose na sve ljude, jednom naizgled jednostavnom rečenicom kojom počinje Opšta deklaracija o pravima čoveka: „Sva ljudska bića rađaju se slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima".

75 godina kasnije, za Berbok ovaj dokument predstavlja zadatak nemačke spoljne politike. Istovremeno, ljudska prava su akutno ugrožena. I to ne samo u bliskoistočnom sukobu ili ruskom agresorskom ratu protiv Ukrajine. Nemačka takođe stalno mora da brine da se ne zaboravi situacija u Belorusiji, Darfuru ili situacija u kojoj su Jezidi, kaže šefica nemačke diplomatije.

Folker Tirk, visoki poverenik UN za ljudska prava, takođe smatra da je Deklaracija o pravima čoveka izložena pritisku, ali u svojoj video poruci ističe i ono što je postignuto u proteklih 75 godina:

„Ljudska prava su postala sastavni deo rada vlada i donošenja odluka. Pokreti kao što su Black Lives Matter, Me too, Fridays for Future, kao i aktivizam indogenih naroda, feminizam, podstakli su pojedince da zahtevaju svoja prava i bore se protiv nepravde. Sudovi nekih zemalja su čak priznali pravo na zdravu životnu sredinu."

U ovom mračnom trenutku svetu je potrebna vizija zajedničke budućnosti zasnovane na ljudskim pravima i mora da počne da traži zajednička rešenja, zahteva Tirk. Statistika pokazuje koliko hitno su neophodna rešenja.

Glad, rat, izbeglice, moderno ropstvo

Prema podacima UN, 735 miliona ljudi gladuje, oko 110 miliona je u izbeglištvu, a prema podacima Međunarodne organizacije rada (ILO) 50 miliona ljudi živi u modernom ropstvu. A iznad svega, trenutno je teška situacija u Izraelu, Gazi i Ukrajini kao i posledice klimatske krize.

„Dakle, ovo što sada doživljavamo mnogo je gore od onog što bi bio moj najgori mogući scenario od pre deset godina. Nisam mislio da je to moguće. Poslednjih godina nije bilo samo nazadovanja, već i čistih padova. Zbog napretka autokratskih režima, a i zbog tendencije autokratizacije unutar demokratija", kaže istoričar Hajner Bilefelt.

Šef Katedre za ljudska prava i politiku ljudskih prava na univerzitetu  Friedrih-Alexander Erlangen-Nirnberg za DW kaže: „Ruski agresorski rat u Ukrajini je šamar u lice ljudskim pravima. To je više od kršenja, to je potpuno ignorisanje, to je cinični nedostatak čak i minimalnih standarda u ratu."

Bilefelt smatra da Nemačku u budućnosti čeka veliki izazov:„Da zaštitimo strukture koje prete da erodiraju, da budu razbucane i uništene. Ne radi se više samo o kršenjima ljudskih prava tu i tamo ili o kršenjima pravila međunarodnog humanitarnog prava, već o opasnosti da se sruši čitav međunarodni poredak koji se razvijao decenijama."

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.